Str 072 Spugari
| Dobrodošli na Dalmatinski internetski libar! Samo registrirani članovi mogu uređivati ovu internetsku enciklopediju Dalmacije, nakon što ih potvrde administratori. Za registraciju klikni ovde!. |
Spugari
O njiman bi tukalo napisati poseban, veliki libar jerbo oni to miritaju, isto ka i krapljanska žena, Krapljanka. Nema na Sredozemlju (osin na
Kalymnosu u Grčkoj), a možda ni u svitu takve štorije od početka, kad je po usmenoj predaji franjevac Anton iz Krete oko 1700. doša u samostan u Krapan i naučija Krapljane kako ostima vaditi spuge. Donija je sobon i
grčki naziv za spugu – sfuggari. On je spuge od njih i otkupljiva i prodava svojima Grcima.
Počelo se s ostima, kopišća su bila duga i do osamnest metri – to su dubine do kojih se još moglo vaditi spuge. Kad se iškalo more, ostičar ili, kako su ga jošte zvali, svićar sta bi u provi i vadija spuge, a šijavac na veslima prikrižic sluša njegove komande. Tek 1943. Krapljani su u Istriji vidili
kristal, pa su ga i sami počeli koristiti. Prije toga koristila bi se murka, kalež koji bi se skupija na dnu kamenice s uljen. S kristalon su priskočili dvi
iljade godin, iz antike u novo vrime. Piljak ili kamenčić (kojih je bilo puno skupljenih na provi pri ruci svićaru) smočija bi se u murku i bacija par metri isprid prove. More bi zabonacalo i svićar bi bolje vidija dno mora.
Osin spug, koje bi friško izvađene gazili, a onda ih šušili i stavljali u vriće, ubili bi ribe za isti svaki dan, tako da bi in dodijalo isti ribu jer bi vijaž dura 35 do 40 dan. Eto, čovik se zatišva isti lipu ribu! Pašte, fažola, boba, riži, pure, sve bi to imali sobon za provišću, ali mesa bi se zaželili. Sobon su vazda imali i kolačev (okrugli, suhi, tvrdi kruh u obliku obručića), vina, ulja, vodu bi usput po školjima uzimali, so, papar, kvasinu. Spavali su ispod škafa, a na njemu kuvali. Odili su od Krapna doli sve do Pirana, a gori[1] do rike Bojane, granice s Albanijon.
U Krapnu je znalo biti u isto vrime i do četrdeset brodi koje su ostima vadile spuge. Sezona bi trajala liti oko dva do tri miseca, napravila bi se
po dva vijaža. Landeka je bija iznimka, on bi partija već u trećemu misecu i radija sve do devetoga. Od moga roda svi su odili na spuge, otac mi s Vicon Kalebovin, Levo sa Žiron, a i ne zna se više koji i kad s kojin.
Prve makine za roniti došle su u
Krapan malo poslin 1890. Izgleda
da su to bile Siebe-Gorman, makine engleske firme iz Londona. Siebe je bija pruski oficir, izučeni ljevač bakrenih slitin, koji je ratova na strani Nijemac proti Napoleona kod Leipziga i Waterlooa, a onda se priselija
u Englesku i sa Škoton Gormanon
osnova firmu koja je među prvima
u svitu počela proizvoditi opremu
za ronjenje, ne samo makine. Poslin Siebe-Gorman makin, došle su francuzica i kantaruša, njemačke firme Dräggerwerke AG. Jednu ekipu na makini činilo je šest do osan ljudi. Bila su dva šototajera, govorili smo i polombara, bija je kapetan
levuta, kuvar, dva pumpijera i dva na veslima. Jedni i drugi bi se minjali. Ka i ostičari odili bi do sjevera ili juga Jadranskoga mora. Svi su levuti imali motore, navedene punpe za ronilce i kasnije konpresore, da se moglo oditi i na veće dubine. Bez konpresora, dubine do 45 metri bile su granica. Jerbo su krapljanski ronilci i ostičari poznavali svaki pedalj dna našega mora, ništa in nije moglo pro-
makniti. Od antičke keramike do zvonov, sidra, kadini – svašta se dizalo.
Puno ih je stradalo, smrtno ili su ostali invalidi, jer nisu znali ili bi olako uzeli regule o ronjenju. Najčešći je uzrok bija prebrzo izranjanje iz velike dubine: dušik rastvoren pod pritiskon u krvi za vrime ronjenja ne bi ima vrimena da izađe pomalo iz krvi, pa bi na površini u žilami zakuva ka
šanpanjac i začepija ih.
Nisu Krapljani vadili samo spuge, zanimljiv je bija i „ulov” Jerka Memina, Pizdelina brata, koji je u Ižuli[2] naša ženu i doveja je u Krapan. Zvali smo je Ižulanka, bila je potpuno drugačija nego naše Krapljanke: govorila je mišanciju talijanskog i slovensko-hrvatskog, bila je drugačije obučena, „po gradski”, nije nosila šudar na glavi, nego je odila gologlava, imala je na po duge, plave kose. Govorilu su da ide sirovu ribu. Jerku Meminu je
bila treća žena, od četiri, koliko ih je „samo“ ima. Rodila mu je troje dicev, rastali su se, i ona se vratila u Istriju.
U mirakule krapljanskih spugarov spada i Kokotina ekipa, kad su Mandić i Trane (Miro Garma) kupili svaki svoga tovara, krovatina, u Istriji i levuton ih doveli u Krapan. U osan metri dugomu levutu bilo je šestero ljudi i dva velika tovara. Krovatin (crovatin) je bija visoke race, puno veći od
maloga, krapljanskog, mediteranskog tovara. Jedan veliki tovar na provi, viditi, to je morala biti atrakcija za sve one koji su ih moren trevili. Kad
je već rič o krovatinima, Patata je sa ženon odija u Istriju po tovare, tamo vanporon, a nazad na noge i na tovaru. Iz Istrije su bili doveli i dva-tri mala kaića, batane, sa skoro ravnin dnon.
Zanimljivo nan je bilo gledati kad bi se ekipe spremale za vijaž. Dandva prije partence u brode i levute nosilo bi se sve šta je potrebito za preživiti doidućih misec-misec i po na moru. Nosili su se štramci za ležati, nafta za motor, vriće i saki za spuge. Mali sak je nosija polombar sobon i u njega bi stavlja izvađene spuge. Od cile provišće naručito su nas zanimali
kolači: jedna vrst baškota, pečeni, ka kamen tvrdi kolobari promjera oko petnest centimetrov i debeli oko četiri-pet centimetrov. Srida je bila pra-
zna, velika buža. Kroz te kolače bi se provuka tanki konop ili jači špag, po dvadest bi ih se nanizalo i priko ramena nosilo na brod. Njih su spugari nosili puno jer se ne bi pokvarili; supali su ih u vino, ulje i kvasinu, juhu.
Njih su pekli svi šibenski pekari.
Velika tragedija dogodila se 1929. u Račišću na Korčuli, zapravo u ždrilu između Pelješca i Korčule. Znade se da tamo ima puno spug i da je veliki kurenat i da se samo kod promine pravca kurenta ili niz kurenat more roniti. Krste Tanfara, zvani Pelin, ronija je jedno prijepodne. Bi će da se zadrža na
dnu duže nego je smija jer je kurenat postaja sve jači. Diga se prebrzo, nije bilo dosti vrimena za dekompresiju. Kad su ga digli i svukli, bija je mrtav. U Račišću je bija običaj da se mrtvi koji nisu iz sela, pokopaju odma doi-dući dan. Drugo dopodne su ga zakopali na groblju, na staromu putu koji vodi prama Kneži. Isti dan popodne ili drugi dan, pored groblja je prolazila
jedna mlađa žena s kozom. Čula je niko dozivanje i šuškanje. Kad je došla do groba, bilo joj je jasno da je u grobu pokopan živ čovik. Odma je išla do popa u crkvu i rekla mu je da se iz groba čuje zapomaganje i lupanje. Pop joj je reka da je luda, da će zvati žandare i da će je staviti u ludnicu. Istira je. Dvi godine kasnije grob je otvoren. Pelina su našli u sidećen položaju,
naslonjena na zid groba, a u ruci je ima jednu veću kost (od mrtvaca koji su pokopani prije njega u ti grob) kojon je tuka po zidu, da ga se čuje.
Još malo o krapljanskin ronilcima s teškon opremon. Nisu samo vadili spuge i gradili porte i luke na tri kontinenta, nego su ronili i u rikami. Evo, već sedmu godinu traje rat u Siriji. Rakka i Deir ez-Zor cilo vrime se
spominju. Za vrime Hafiza al-Assada, Titova prijatelja, Basharova oca, dvi ekipe krapljanskih ronilac gradilo je mostove na Eufratu u tin gradovima. I još reda radi triba spomeniti da je za vrime talijanske okupacije Krapan
ima 22 ekipe s teškon opremon. Talijanci su ih podupirali, mogli su se oskrbiti mukti hranon na putu za Istriju, u Zadru, na Rabu, na Lošinju i u Poli. Vratili bi se u Krapan puni spize i šoldi od prodanih spug.
I doidući naraštaj ronilac radija je i živija ka ostičari i teškaši, ali s bocami na kostima bili su autonomni i puno pokretljiviji. Tako je moj brat
Božidar nastavija tradiciju Pikinih – vađenja spug. Ronija je od 1971. do 1978. Partija bi u šestomu i do kraja osmoga bi učinija tri vijaža po dvadeset dan. Po vijažu bi uvatija oko 200 kili spug. Svaki dan su se izvađene spuge gazile. Na kraju vijaža sušilo bi ih se po mulima ili portima i prodavalo Spužvaru[3]. Na Božidarovu brodu bila su dva ronilca i dva pomoć-
nika. U početku je unajmljiva brod od rodice Mandice, a jedanput Judu i njegov brod. Kasnije je kupija veliku, dvanest metri dugu lipu korčulanku, ali je ima probleme s motoron, pa je proda. Božidar bi napravija po pet kaladi na dan, svaka kalada trideset minuti s dekompresijon od oko 10 minuti iz dubine od 30 do 40 metri. U Istriji je more plitko do 15 metri, pa bi kalada durala do 60 minuti. Istrijanska spuga je teža nego dalmatinska. Dalmatinska je finija. On je odija na spuge samo doli, nikad na gornju bandu. Za provišću bi uzimali ka i svi spugari kolače, kunzerve, paštu, riž, so, papar, vino, ulje.
Kad su 1974. vadili spuge između Sestrunja i Rivnja (na tramuntanu od Ugljana), dogodila mu se je nesrića. Na kraju ronjenja je tija pròviriti ali je konopac od tende koja je pokrivala spuge u vrići dobro nategnjen. Potega
ga je naglo, pȃ je na guzicu, a desna noga mu je poletila u kompresor, koji je radija. Konopac nije uopće bija nategnjen, nego labav, pa ga je to iznenadilo. Kompresor mu je osika vrh palca i malo manje oba prsta do njega. Odma su partili u Zadar u bolnicu. Drugi ronilac na brodu, Stanko Belić iz Ugljana, brzojavon nan je javija šta se dogodilo. Otac je inzistira da odma igemo u Zadar u bolnicu. Uzeja san Božidarovu Volkswagen bubu i drito u Zadar. Kad je otac vidija da nije tako strašno, malo se primirija. Božidar je osta u bolnici sedan-osan dan i skoro svaki dan smo odili do njega.
Kad bi se spuge prodale zarada bi se dilila: 4/11 oprema, 2/11 ronilac, 2/11 brod i 1/11 pomoćnik. Jerbo je oprema (boce, odijela, kompresor) uvik bila Božidarova, on bi najbolje proša. Kod teškašov se dililo slično, samo šta je šototajera dopalo više, 3/13.