Str 057 Tovari, mazge, ovce i koze

Tovari, mazge, ovce i koze

Koz je bilo malo u Krapnu, moglo ih se izbrojiti na prste jedne ruke. Ovac je bilo više, po dvi, tri, možda i četiri u toru ili štali. Sirotinja je imala tor, sagrađen od suhozida, nizak, pokriven gustin granami koje nisu štitile od kiše. Štale su imali boljestojeći; bile su saziđane od pituna i u njiman bi bili tovari, mazge i ovce. Ovce bi se držale za vunu. Za rasplod bi se doveja koji ovan koji bi omrka ovce. Ako bi se ukotilo više ovnov nego ih je tribalo za rasplod, zaklalo bi ih se i izilo.

Kad bi završili jesenski poljski radovi, tovari, a riđe mazge izvrgli bi se na Veliku ili Malu Krbelu, di bi stali i pasli, a vodu za piti bi in se odnilo svaka dva-tri dana. Ta marva bi vidila kad se približava brod s vodon, pa bi došli do mista di bi brod pristala za iskrcati vodu. Tovar bi odma počeja piti, popija bi skoro cilo vidarce vode na dah. Tovari bi na Krbelami došli do svojih pet minuti plandovanja. Događalo se da bi tovar ili mazga prepliva s jedne Krbele na drugu, ili na Oblik, ili u Krapan.

Krapan je bija pun zanimljivih ljudi, onih kojima je Bog da zlatne ruke i onih drugih. Ritko je koji u Krapnu do Drugoga rata izučija neki zanat u školi ili kod pravoga meštra. Ljudi su bili nadareni i bistri, samouki i dobro su obavljali poslove koji su in ležali.

Tambača je bija kovač i bravar, ima je kuću blizu Braske škole. Moju je sestru oslobodija od obruča oko vrata koga san joj ja nataknija.

Brat mu Kokota, koji je sta šnjin u istoj kući prije nego je ugradija svoju na Buti, naučija je od Sikara kako ljudima namistit iščašeni zglob, previti ranu, namistiti slomljenu kost, staviti cerot na manju ranu. Usto je bija ronilac, ima je svoju makinu i brod, radija je na potopljenin brodovima, pa mu je kuća bila puna spize, čak i usrid rata. Bija je pravi poduzetnik.

Vodičanac Juričev oženija je Krapljanku i doša je u Krapan živiti. Bija je stolar, pravija pokućstvo, radionicu je ima na desnomu kantunu kad se od mora ige ulicon uzbrdo u Kapelicu. Kod njega je učija i Bilac, koji je poslin otvorija svoju radionu na kraju Šomića, prije raskrižja.

Postole je popravlja Rato Polušev, koji je ka dite pritrpija niku bolest i moga je samo siditi i glavu je drža malo krivo. Bija je puno dobar i prijazan čovik. Mene bi često dopalo da mu odnesen popraviti postole, prominiti tak, šijolati novin kuramon ili gumon. Rato je volija smanon govoriti. To je isto radija i Ćarijin brat Vice Nanjarin. On je zanat izučija u gradu.Vice je bija i zidar, popravlja je i sudove i bačve. U svašta se tendija.

Ljubica Mrdešina, koja je stala na fitu u Vane Lojine u palači na desnu ruku kad se s mora ulazi pod Volat, bila je šanturica i šila je samo za ženske. Mater me maloga vodila sobon dva-tri puta kad je odila u nje. Ljubica je šila na drugomu podu u velikoj komori. Makina za šiti, mrlis nove robe za krojiti i šiti, sve čisto i prostrano, za me su bili jedan drugi, novi, nepoznati svit.

Vice Pekasov bija je jedna vrst bikara. Kupija bi tele, doveja ga u Krapan, ubija, razbikarija i svitu prodava meso. To je dobro kurilo prije svetac. Jedanput san se trevija u tete Luce, Vice je sta na Rudini nasuprot tete i baš se sprema ubiti jedno tele. Stavija je isprid njega trave da íde i dok je živo ilo, Vice je uzeja macolu u ruke, diga je visoko povrh svoje glave i svon snagon udrija tele u glavu. Palo je ka pokošeno.

Strigli smo se u Bariše, kuća mu je bila (i još je) na levanat, uz Lojinu školu. Po istima skalami se odilo gori: na desnu ruku učiona, na livu ulaz u Bariše. Drugi u koga se odilo bija je Joso Bakičin, kraj tete Luce. Oba su strigli i preklopn⁸in britvami brili. Namazali bi pinelon i sapunon za briti brade starijih, puštali da dlake omekšaju dok bi oštrili britvu na jednomu kaišu od kurama, pe’-šest centimetrov širokomu i oko 40 centimetri du- gomu, koji je visija obišen uza zid. Livon bi rukon brijači držali donji kraj kaiša (odmaknili bi ga od zida), a desnon bi oštrili britvu. Kaiš je bija vas izlizan i sjajija bi se. Brzo i energično britva bi klizila niz i uz kaiš, jedna p’ onda druga strana britve. Lipo je bilo gledati kako iz side, stare brade izranja lipi, pomlađeni, glatki obraz. Danas muški svit radi baš obratno.

Fratri su služili mise, domari zvonili za mise od rana jutra do Zdravomarije i kad bi koji umra, pokapali mrtve, krstili dicu, ispovidali i posridovali da Gospodin Bog oprosti grišnima, odili kroz selo blagoslivati kuće prije Božića, odili s ministrantima i zvonon do onih koji bi bili na samrti, ispovidati ih i dati in zadnje pomazanje.

Šišak je od pruća zna napraviti sve: kartele, kofe, siknice, vrše, oplesti demejane. Govorili su da mu je brat Lešandro bija isto takvi. Zna je sve tipične ženske poslove, presti vunu kudiljon, plesti sve šta je tribalo. Na glavi je nosija vidra, kofe, kartele, sakete, ka sve Krapljanke. Družija se sa ženskima puno više nego s muškima. Kad bi nosija štakod na glavi, zavija bi guzicon ka ženska. Brat mu Lešandro je bija ka i on. Da nije ima dicev, čovik ne bi virova da je muško. U Krapnu su govorili da se i Maconja slično ponaša.

Blizu nas stȃli su Jaranovi, priko babe Mlinarice su nan bili i rod. Stari Ante Jaranov, did moga vršnjaka Ante (po didu dobija ime), koji je u no vrime ima oko 65 godin, bija je za nas dicu stari čovik, odija bi priko Donje Lože pomalo, ruke prikrižene na guzici i prdija bi. Zato smo ga zvali Prduc. Odili smo za njin, pomalo se smijuljili, ali se nismo usudili ništa reći, a kamoli napraviti.

U to je vrime u Krapnu u samostanu živija fra Ambroz Testen, rodon Slovenac. Poslin svoje osamneste godine doša je u samostan u Zadar i cili život je sproveja uz more: Dubrovnik, Cavtat, Kuna na Pelješcu, Orebić, Krapan (di je najviše živija, od 1939. do 1961.), pa priko Raba opet na početak u Zadar, di je umra i bija pokopan 1984. u svojoj 87. godini. Uvik je bija u franjevačkin samostanima. Bija je samouki – kažu meštri – veliki slikar. Jake boje (crvena, žuta i modra) i religiozne teme koje je prenosija na platna, podsjećaju na Chagalla. Da je ima iza sebe židovski lobi ka Chagall, moguće je da bi njegove slike danas visile u velikin muzejima po svitu. Slika je na svin mogućin materijalima koji bi mu došli pod ruku, od pravoga platna do vriće od cimenta. Slike je dava svakomu, kažu da ih je dosta spalija, raspara. Turisti koji bi naletili na njega, platili bi za sliku ili crtež – koliko bi dali. Na Rabu je tamošnji gvardijan samostana uočija njegovu strast za slikanjen, pa ga je pod stare dane oslobodija tjelesnog rada i podupira ga u slikanju: kupova mu platna, boje i drugi pribor. Njegovih radov ima dosta u samostanu Svete Eufemije u Kamporu na Rabu, di i jedna ulica nosi njegovo ime; oko sto njegovih djela skupila je Hrvatska akademija znanosti i umjetnost, ima ih nešto u samostanu u Krapnu, malo na Brodarici, na Pelješcu (Kuna i Orebić), Zadru i u privatnon vlasništvu. Žalosno je da se u Krapnu ulica koja iz sela vodi do Mojstera zove Ulica 1 – manje mašte ne more se imati – a ne, recimo, njemu u čast Ulica ili Put fra Ambroza Testena. Dikod bi, ka dite, sta iza njega i štafelaja i gleda kako slika.

• 

Slavljenje Velike Gospe na petnest osmoga pod Vrpoljcen bila je najveća crkvena fešta za Šibenik i mista istočno od grada. U isto je vrime to bija veliki sajam di se moglo kupiti skoro sve šta ti srce zaželi: od piplic do tovarov i mazg, od lašunića do sikire i macole, od trinog do peke, od vidra do kopanje i škipa, svake vele robe i postolov, vruće janjetine i prasetine. Više nego u hipermarketu danas! Hodočastilo se, ispunjavali su se zaviti, koji su najčešće bili darovi od slebra ili riđe zlata. Krapljani su se dizali rano, vozili bi u Kaštela i onda na noge uzbrdo do crikve. Na glavnoj cesti, koja vodi od grada prama Boraji i Trogiru, bilo bi puno svita. Svi su odili pod Vrpoljac. Jedanput su i mene maloga uzeli sobon. Jedna stvar koju se ne more zaboraviti bila je jedna žena koja je ko zna oklen, lizla na kolinima uzbrdo prama crikvi. Kolina su bila zamotana u debele krpe, cesta je onda bila prašnjavi (lito!) makadam. Zavitovala se Majci Božjoj da će na kolinima oditi do crkve, ako joj... Majka Božja uslišala je njezine molbe i ona se odužila i ispunila zavit.

Pod Vrpoljcen je sigurno i koji momak naša curu. Nidi san prije napisa da smo mi dica sami pravili sve svoje igračke. Bilo je pod Vrpoljcen kupiti i igračak za dicu. Bile su lipe i živih boj: mali mekani balunić (pilotina zamotana u aluminijsku foliju) obišen na laštriki, koga se rukon rivalo prama doli, a sam se vraća u ruku, ili tica na dva mala kola, koja je mahala krilima kad si je riva na šćapu, ili male i velike čičaljke, ili frule i svirci za sviriti, ili kaleidoskop, dug oko rogušve, promjera oko pet centimetri, di se kroz jednu malu bužu, kad ga se je okrićalo oko uzdužne osi, moglo viditi fantastične uzorke, svih mogućih boj. Svaki okretaj druga slika! U njemu su bile krhotine cakla raznih boj. Na suprotnoj strani toga „karnoćala“ bila je još manja bužica kroz koju je ulazilo svitlo koje se na krhotinami lomilo i stvaralo najrazličitije geometrijske oblike.