Str 069 Poslin rata i bižanje u Italiju

Poslin rata i bižanje u Italiju

Komunisti su prigrabili svu vlast, nije bilo obzira ni pardona prama nikomu. Crikva je bila pod velikin pritiskon, zabranjen je vironauk u školi, svit koji je odija u crkvu, bija je pod povećalon. Unili su nemir i puno propuha u Krapan. Mjesni odbor, koji je bija na prvomu podu u kući uz araloj na Gornjoj Loži, preuzeja je vlast. Obavisti Krapljanima pisa je Lovre Ćarijin, muž rodice moje matere. On bi ih prilipija na oglasnu ploču da ih svit može čitati. Sve te obavisti završavale su vazda parolon: „Smrt fašizmu, sloboda narodu!” Kakva je to sloboda bila, pokaza je Goli otok. Druga parola koja se koristila na kraju teksta bila je: „Proleteri svih zemalja, ujedinite se!”

Puno je krapljanske omladine išlo na radne akcije. U glavi iman još slike levutov koji bi vozili prama gradu – punih mladih ljudi koji bi stali na kuverti, stišnjeni jedan uz drugoga, na nogami, s jugoslavenskon bandiron u ruci i pismon.

Mladi su počeli učiti zanate u poduzećima u Šibeniku, Poli, Splitu, Zagrebu. Oni koji su bili vanka, kad bi došli u Krapan, donili bi friške arije. Kosa bi in bila zalizana, kolet od košulje bija bi izvađen, a koji je ima jaketu, iz maloga žepića bi mu virija češalj (napravljen od aluminija) ili penkala. Šenji nove higijene, pismenosti, civilizacije. Kad su se počeli ženiti i žene in rađati dicu, davali su in „svitska” imena: Ervin, Edita, Alen, Fidel, Naser, Tino, Vanesa... Nema više diktata tradicije, nema više davanja imen po didu, babi, materi ili ocu.

Puno je familj napustilo Krapan i išlo za glavon obitelji, za poslon. Dosta ih je išlo u „oficire“: Krivini, Svetin Bubićev, Marije rodice muž i Gongovi u Polu, Antuš Crivetin u Split, neki su završili u Beogradu, Pivač je bija milicioner u Riki, a Karlić u Zagrebu. Naša obitelj preselila se na Šušak, a Nikolica Gović, brat Kanjca, na Riku. Cili ti svit – kad bi doša na „odmor” raditi u Krapan, a mi dica za praznike – donili bi sobon promine koje nisu ostale brez traga u Krapnu.

Vlast je uzimala od naroda sve šta je tila, niko nikad nije zna šta ga čeka. Tambači su nacionalizirali veliki levut Učku. Tambača i sin mu Ljubo opirali su se i nisu tili dati brod. Pobidila je sila milicije, pa su odveli brod u grad. Ljubo je sta uspravan na krmi, a milicioner uz njega. Strpali su ga u pržun – Ljubu koji je ka i brat mu Cigo bija skojevac! Učku san pripozna dvadesetak godin kasnije u portu u Kopru 1966., kad je moja noga prvi put stupila tamo.

Porez, koji je tribalo plaćati svaka tri miseca, bija je najgori namet. Bija je visok, odrizan samovoljno, i malo ko je ima stalan posa i platu da ga plati. „Rubači” – tako ih je narod zva – uzimali bi ovce iz torov ako nisi platija. Narod je kuka, govorilo se da je Dalmacija za vrime kralja Aleksandra bila oslobođena od plaćanja poreza na zemlju jerbo je bila pasivni kraj, a sada, pod komunistima, ožimalo se je. Rođak Tome mi je priča da bi njegovi, kad bi rubači došli otimati, svoje ovce odnili na šufit i dali in piti rakije, pa bi pijane bile mirne i ne bi blejale.

Mlađi svit ni se tija pomiriti s ton situacijon, postalo je tisno i neudobno u Krapnu, pa se počelo bižati priko mora, u Italiju. Prvi su utekli 1950./51., svi rođeni 1932.: Ivan Furkin, kasnije nesritni kopač opala u Australiji, Pave Dolfov i drugi. Utekli su Dolfovin levuton, opremljenin za ići na spuge. Na dva drugoga 1960. u toverni u Krapnu našli su se rođak mi Tome, Ante Jurković, Bere Milutin, Vulin Šampijerov i Vice Tanfara Dumin. Bili su spremni tu večer uteći. Puha je burin. U Krapan bi u to vrime češće dolazila milicija jer se znalo da mladi bižu. Tako je bilo i tu večer. Bila su dvojica i četiri momka su in bili sumljivi. Pitali su ih di se spremaju. „Doma, na Brodaricu”, rekli su in. Stvarno, sva četiri stȃli su na Brodarici. Bilo je oko devet uri uvečer, momci su se ukrcali u Cvitanovu brod (Cvitan, rođaka Tome tetak) i partili prama Brodarici. Došli su pod Zagonac i okrenili provu niz vitar, prama Velikoj Krbeli i prama otvorenomu moru, tamo di su slutili da bi tribala biti Italija. Za popudbinu sobon su vazeli demejanu od pet litar crnoga vina, slanine i kruva. Čin duže su vozili, bura je bila sve jača, a valovi sve veći. Tome mi je priča da su bili visoki sedan-osan metri, ka kuća. „Samo čekaš kad će te poklopiti val, po pedeset metri poletiš niz val!” Zaboravija san ga pitati koliko su izili slanine i popili vina? Drugi dan, prama jutru, bura je pomolala. Oko deset uri vidila ih je jedna talijanska koća, uvatila ih je, prikrcali su se na nju. Koća je do popodne još lovila ribu, a onda su išli do San Benedetta, di su naše mladiće predali policiji. Talijani su imali iskustva s bjeguncima – nisu uticali samo Krapljani – uzeli su in podatke i poslali u logor u Latinu, di se par miseci čekalo di će te poslati.

Koliko je Krapljanov uteklo, ne znan. Lipo bi bilo da se niko pozabavi tin vrimenon i mladićima koji su uticali. Nedavno umrli muž moje rodice Krstine, Joso Garma uteka je na osan trećega (Dan žen) 1957. Bilo ih je osan u Durinoj brodi: Joso Garma, Roko Šumera Durin, Ante Garma Ćoćin, Vlade Gović Kahalov, Frane Curavić Brkelin, Frane Šarić, Mile Pivac Lalalin i Ante Curavić Piščev. I oni su partili uvečer s burinon u krmu. Mislili su da će drugo jutro biti u Italiji. Bili su brzi jer su na početku bila po dva na svakomu veslu. Poslin su prominili taktiku, pa su se minjali: četiri bi vozili, a drugi se odmarali. Ujutro, kad je svanjivalo, nidi kraja, svudi more oko njih. Vozi dalje do mraka. Tek prid sumrak drugoga dana ugledali su koću i počeli mahati robon koju su svukli sa sebe. S koće su ih vidili i došli do njih. Prikrcali su se na koću koja nije tila vući Durinu brod, jerbo bi in smetala u koćarenju. Lovili su još cilu noć i tek treći dan, oko osan ujutro, koća je došla u Anconu. Gladnima, koji nisu sobon ništa uzeli ni za isti ni za piti jerbo su planirali drugo jutro biti u Italiji, koćari su dali isti paštašute s hezovima. I njih je preuzela policija, registrirala i poslala u logor u Cremonu. Iz logora su se u Krapan vratili Joso Garma, Mile Lalalin i Ante Curavić. Ova trojica su vlakon iz Cremone, priko Sežane došli do Rike, otamo dalje brodon „pjesnikon” do Šibenika i tamo – pravo u pržun.

Josin mlađi brat Frane, moje rodice Stane (Krstinine sestre) muž, uteka je 1959. Nažalost, i on je umra, osan miseci prije brata, prid Božić 2015. Frane je s drugarima proša na moru pravu kalvariju, oni su lutali po moru pe’-šest dan dok ih koća nije vidila. Ni oni nisu imali sobon isti i piti za toliko dan. Kako in je bilo, znadu samo oni.