Str 063 Ivan Gatarin

Ivan Gatarin

Ivan je oženija moju rodicu Jerku (1931. – 1990.), ćer strica Ćirila. Mater su mu zvali Gatara, a oca Kole Gatarin. Gatarini su bili dobrostojeći, našli bi oko 30 mir vina i dvi mire ulja, veliki kasun (2m x 1m x 1m) bija bi pun smokav. Imali su u dvoru i svoj kameni mlin, žrvanj, pa bi i drugi dolazili u njih mliti žito ili kukuruz. Težake koji bi u njih radili, platili bi drugon bevandon, koje bi imali po šest mir.

Gatarini su pred Drugi rat trgali u Zatonu, Ivan je ima četrnest-petnest godin kad su naišli neki turisti auton. Ivan kaže da bi ton staron ceston od grada prama Vrpoljcu u no vrime prošla jedna auta na šetemanu. Govorili su njemaški i pitali Kolu da in prodade grojza. Ivan je zinija i nije moga doći sebi kad je vidija da mu otac govori njemaški „ka papagalo“. Kole in je darova grojze, on koji sigurno nije bija imućan ka furešti, darova in ga je. Da in ga je mukti.

Kole je služija mornaricu četiri godine u K.u.K. monarhiji, prije Prvoga rata. Kad se je svuka, nije pravo niti doša doma, zaratilo se i 1914. digli su ga u mornaricu. Jošte četiri godine na ratnomu brodu SMS Helgoland. To je bija laki razarač, koji je u osmomu 1914. zaplovija i odma sudjelova u ratnin operacijami na obe obale Jadrana, najčešće između Otranta i sridnjeg Jadrana. Protivnici su mu bili talijanska, francuska i britanska ratna mornarica. Već na dva jedanestoga 1914. tuka je po francuskoj vojski, koja se iskrcala na Visu. Na dvadeset i devet dvanestoga iste godine SMS Helgoland očeša je francusku podmornicu Monge, šta je Koli dobro ostalo u glavi. Bili su preblizu da bi jedan drugoga moga napasti i potopiti. Ti razarač je bija dosta slabo naoružan: ima je devet topov kalibra 10 cm (fabrikat Škoda), jedan protuavionski od 7 cm i šest torpednih cijevi promjera 53,3 cm. Ima je 16 kotlov, četiri dimnjaka, dvi turbine i dvi veli- ke trolisne prepele, promjera 3,3 m. Maksimalna brzina bila mu je 29 milj na uru. Posada od ukupno 340 ljudi. Kobilica mu je bila položena 1911. u brodogradilištu Ganz et Cie u Fiume, danas je to 3. Maj u Riki.

• 

Poslin Drugoga rata komunistička vlast organizirala je prisilno-dobrovoljne radne akcije po državi. Nije bila u pitanju samo brezplatna radna snaga, nego i preodgajanje mladoga svita u duhu komunizma. 1947. je 27 Krapljanov, od toga šest ženskih, a među njiman i moja teta Blažinka, išlo u Bosnu gradilt željeznišku prugu Šamac - Sarajevo. Ivana Gatarina su tamo skoro svaki dan proglašavali udarnikon. Za nagradu bi dobiva bonove, kojiman je moga kupiti spizu i robu. Drugo poznato gradilište bila je pruga Brčko – Banovići. 1949. je 40 divojak iz Krapna i četiri Bilobrižanke išlo graditi autoput u Spačvu, na tromeđi Hrvatske, BiH i Srbije. Metodo Tudin je bija komandir. Krapljanke, navikle na težak rad, prebacivale su normu najmanje duplo. Metodo in nije dâ da odahnu, tija je da bude njegova brigada najbolja. Za „nagradu” su njega ka i Ivana Gatarina poslali na Goli otok. Moga strica Levu dopa je u to vrime zloglasni zatvor u Lepoglavi. Njega je poslin nekoliko miseci tamnice izbavija moj otac, koji je tražija od vojne vlasti (otac je radija u vojnom poduzeću) da ga puštu, jerbo da on ima puno posla pod moren i triba mu pomoć. Jer je moj otac bija izvrstan radnik i uzoran komunist, poslušali su ga, i Levo je doša roniti u Riku kod brata. Ka i sva braća, i Levo je bija ronilac. Ni Levo ka ni drugi zatvorenici na Golomu nije zna zašto su ga zatvorili.

Ivan Gatarin je u vojski učija za telegrafistu, pa se poslin rata zaposlija u pošti, najprije u Šibeniku, a onda u Krapnu. Krste Jaranov, upravitelj pošte u Šibeniku, vidija je da Ivan svaki dan po kiši i vitru, zimi i ledu ige na noge u grad i nazad u Krapan. Ponudija mu je da radi na pošti u Krapnu, šta je Ivanu dobro došlo.

Kraj četrdesetih i početak pedesetih prošloga vik bile su opasne godine u FNRJ. To je bilo vrime Rezolucije Informbiroa, kad je Tito otkaza poslušnost Staljinu i počeja voditi svoju pulitiku. Do učer prijatelji sa Staljinon, a onda priko noći neprijatelji. I oni koji su se možda malo tendili u politiku i podržavali vladajuću KP, više iz koristoljublja nego iz uvjerenja, ostali su izgubljeni, bez orijentacije. Zaokret je bija nagal i žestok, pa ih je puno na krivini izletilo vanka. Nisu onda mediji bili moćni i sveprisutni ka danas, informacije su se sporije širile i bile su kontroverzne. Onda je svit bija samo bili ili crni. Koji nije s nami, ti je proti nas. Desetine iljad dospilo je na robiju, u pržune, na Goli otok. Zli ljudi prokazali bi nedužne, konšije, koji nisu pojma imali o pulitiki, samo da in zlo napravu, da in se osvetu za neku bagatelu, iz zavisti, jer ga je krivo pogleda. Režim je bija nestabilan, pritija je Staljin, svaka je sjena bila neprijatelj.

Tako je jednoga dana 1951. doša do Ivana jedan čovik iz vlasti i pita Ivana bi li on javlja vlastima šta ljudi govoru i pišu. Priko pošte se moglo dosta saznati. Ivan je odbija, reka je da on to ne more raditi, da on nije za to. Nije tija biti špija. Dva dana poslin došla je po njega milicija, moga je ići doma vazesti malo robe i rastati se od žene i ćere Nevene, koja je imala dvi godine. Strpali su ga u pržun u Šibeniku, di je sta tri miseca, poslin ga pribacili u Split, di su se skupljali nedužni zatvorenici iz Dalmacije, a onda ih GG vagunima pribacili, vezane po dva kadinami za ruke, u Zagreb. Kad bi morali vršiti nuždu u kiblami, skinili bi in kadine s ruk. Tamo su ih doveli iz cile Hrvatske i onda bi cila GG kompozicija krenila prama Riki i Bakru, di bi ih brod Punat preveja do Golca. Na Puntu su bili stišnjeni ka srdele u štivi, oko 800 ljudi u svakoj turi.

Za „dobrodošlicu” bi nedužni, netuženi, nikad suđeni zatvorenici na Golomu prvo morali proći kroz špalir starijih zatvorenikov, koji su ih morali tući šakami i nogami. Ako ne bi, onda bi čuvari, milicijoneri poslali i te koji nisu žestoko tukli kroz špalir. Novodošli nisu imali ni ime ni prezime, zvali su ih samo „bando”. Prvih su dvadeset dan smili gledati samo isprid sebe u zemlju, tek se onda odlučivalo ali će ih prihvatiti u zajednicu zatvorenikov. Kad su čuli da je Ivanu prezime Prebanda, zvali su ga „dupla bando”.

Od Krapljanov su na Golomu bili zatvoreni Ivan Gatarin, Metodo Tudin (preuzeja i vodija Zlatnu ribicu od tasta Jose Jaranova), oficir Stipe Dubov (dolazija i vraća se tri puta) i Niko Alin. Na drugoj strani bija je milicijoner Fabijan Gović Zgurin i Ljubo Jurić, zvani Muzina, nakon rata zvan još i Osvetnik. On je bija jedan od glavnih isljednikov za zatvorenike iz cile FNRJ. Ižiminava je bivše diplomate, direture, profešure, upravitelje, pulitičare koji se nisu dosta brzo snašli, okrenili ili su bili u nedoumici. Za obične zatvorenike bila su po tri isljednika za svaku republiku.

Muzina, koji je bija rođen oko 1905., završija je pučku školu u Krapnu, a onda je ka i njegova dva strica (od petero braće) iša u franjevačko sjemenište na Badiji da postane svećenik. Dok je bija na Badiji, u Rimu su mu otrovali jednoga strica, koji je bija posta „opasan papi”. U tomu trenu Muzina napušta Badiju i postaje komunist. Postaje bog i batina, ne samo u Krapnu. Krapljani su govorili da od njegove ruke nisu pogibali samo neprijatelji. Poslin rata i Gologa bija je i sekretar Partije na Pomgradovu gradilištu vojne luke u Sekondi-Takoradiju, u Gani, poslin direktor Lučke kapetanije u Dubrovniku, direktor u Jugoliniji u Rijeki, direktor Brodokomerca u Šibeniku.

Zatvorenici na Golomu vadili su kamen, koji se pila i dorađiva. Oni koji su imali neki zanat, radili su u njemu, a intelektualci su rivali karijole i vagoncine. Ivan kaže da su hrana i organizacija života bili zadovoljavajući. Tri koće, po jedna migavica i plivarica, i Punat lovili su ribu za Goli. Jedan brod vodonosac po potrebi je dovozija vodu. Imali su i svoja dva levuta. Bilo je 17 kamenih barak, s posteljami na tri kata, u svakoj baraki oko 300 ljudi. Zimi bi se grijali tako da bi se nasrid svake barake stavilo polak osičene bačve od 200 litar od nafte i u nju se bacalo svašta šta je moglo goriti. Umivali su se na dugomu betonskomu koritu s puno špini ledenon vodon. Malo sa strane od svakoga niza barak bija je jedan žljeb (korito) u koji se pišalo. On je vodija nizbrdo do mora. Zatvorenici su nosili izno- šene uniforme pješadije JNA, s košuljami bez koleta. Na Golomu su bili samo muški; žene su bile na susjednom otoku Sv. Grguru, di ih je bilo puno manje nego muških na Golcu.

Poslin tri-četiri miseca Muzina je pribacija Ivana na jednu koću, a poslin na Punat. Na oba broda radija je ka kogo. Bija je jedini zatvorenik od cile posade. Ima je svoju gabinu. Sad je nosija košulju s koleton.

Kad smo živili na Šušaku (1950. – 1955./56.) mene je riječka luka s brodima privlačila ka magnet. Nediljon dopodne san se uvik tamo mota. Jedanput san naletija na Punat i pripozna san Ivana. Ništo su ukrcavali. Nisan mu se javija jerbo me je bilo strah. Doma sam reka ocu i materi da san ga vidija. Ivan se sića da je jedanput s Punta krnoćalon vidija svoga oca Kolu, koji je vozija Vicu Baričina, svićara, kad su vadili spuge oko Lošinja. Kako mu je moralo biti pri srcu?

Goli je rasformiran 1954. Zatvorenike, kojiman su obitelji poslale civilnu robu, ukrcali su u brodove i odveli ih u Rijeku. Tamo su se iskrcali pivajući svi skupa: „Omladina Titova, mi na prugu krećemo, vedra čela smjeli, mladi proleteri!” Prid Riječanima je tribalo sakriti da se radi o zatvorenicima s Gologa. Da postoji Goli, zna je svak, pogotovo na Jadranu, a skoro da nije bilo čovika da neko od njegovih ili poznatih nije bija tamo zatvoren.

Ivanov otac Kole je između dva svitska rata radija na jednomu remorkeru, koji bi vuka iz Kopra penišu puno velikih stin za škuljeru u Monfalconeu. Tute je naučija dobro talijanski. Gatarini su imali puno zemlje, bili su radišni i dobrostojeći. Kole bi govorija da to šta se zaradi, triba „staviti na sunce“: sagraditi gusternu, štalu, doziđati kuću, a ne trošiti na revene i po tovernami.