Str 048 Svakidašnji život

Svakidašnji život

Šta se kojin redoslijedon događalo, ne znan. Puno toga mi je ostalo u pameti – slika Krapna do veljače 1950., kad smo se priselili na Šušak.

Krapan je bija pun svita, oko 1500 duš živilo je na otočiću. Skoro svaka kuća bila je puna svita: tri generacije pod jednin krovon, to je bila normalna situacija. Jedni su drugima gazili po nogami. Nisi moga napraviti ni nuždu, a da te koji ne vidi. Život se živija vanka: na ulici, na sadu uza zid Vinturove kuće, na Ložami, u vrtlima, u Grnju, po poljima i moru. Samo zimi bi se skupili oko komina i grijali se. Vanka se odilo samo kad se moralo ili kad bi bilo sunca. Onda bi se svit skupija dikod uza zid, ispod bure, prama suncu i ćakulalo se. Tako blizu nas na Šomiću. U to zimsko vrime po poljima nije bilo posla.

Na ulicami je bilo viditi više žen nego muških, kojih ili nije bilo u Krapnu (bili su po moru i po svitu) ili bi sidili na sadu na Donjoj Loži. Izvadili bi iz metalne tabakere mliveni duvan i motali cigarete u kartine od finog cigaret-papira: napunili bi je duvanon, jazikon navlažili jednu stranu i počeli motati i kad bi cigaret bija smotan, jopet bi jazikon navlažili drugi kraj kartine, zalipili i cigaret je bija napravljen. Razgovaralo se i palilo. Igrali su na karte, briškulu i trešete, ili muru u toverni za litru vina (litra za litron). Samo oni najstariji, obučeni u kaban od sukna, koji su pomalo pobanbili, bili bi u društvu žen. Za šijavicu i karte više nisu bili. Moglo se je na Donjoj Loži treviti i Matu Jebonju, koji bi napinjut odija doma iz toverne pivajući: „Hej! Hej! Hej! Niko ne zna šta san ja, ja san Mate Jebonja!”

Žene bi s kudiljon u ruci prele vunu, preju motale na breteno, a s bretena u kluko. Iz toga bi se onda plele bičve, dženperi, rukavice i drugo. Ti poslovi su bili idealni za odmoriti se i za social life. Pujanje švenjak, ka šta čovjekoliki majmuni jedan drugomu radu, bila je svakodnevna slika na ulici. Jedna žena bi drugoj ili ditetu pretraživala glavu i kad bi našla švenjka, zdrobila bi ga. Glave su bile pune i gnjid, jajašc od švenjak; nje bi se pritisnilo između nokat od oba palca pa bi zapucketalo kad bi ih se zgnjavilo. Palci su radili brzo ka moga unuka Ivana danas s iPhoneon.

• 

Nije da se Krapljanke nisu tru- dile šta se tiče čistoće, ali kad nemaš svoju vodu i moraš s vidron na glavi i šićen u ruki oditi na seljansku gusternu po vodu, ili na Ribnik u Morinje, ili na vrulju, ili prati robu na mule, onda čovik vidi koji je trud bija potriban da ljudi i dica, roba, kuća, dvor i ulica budu čisti. Roba se prala na daski u lušijaču ili na brzinu komad-dva na ruke (trljalo se između ruk). Ženska bi naslonila donji dija daske na lušijač, u komu je bila zgrijana voda i šporka roba, a gornji kraj daske naslonila bi na svoja bedra. Daska je imala na gornjemu desnomu dilu mali drveni poluokvir u komu je stala pȅča sapuna, vazda pri ruci. Puno šporka roba kuvala bi se u vodi s lugon. Poslin toga bi se prala u lušijaču sa sapunon. Puno se pralo i na mulima u moru. Našla bi se koja veća, pločasta kamen i na njoj bi se ragatala roba. Takva roba ne bi puno durala, pa bi lancuni za godinu-dvi već bili za baciti.

Sapun kojin se prala roba, Krapljani su sami činili. Kupila bi se soda kaustika, stavila u veliku kotlenku, dodalo bi se murke, puzdre od prajca ili mesa od krepane ovce, malo luga. To bi se vruće izlilo na tavu, puštalo da se oladi i onda izrizalo u pȅče, kiman se onda pralo. Nisu Krapljani samo činili sapun, nego i so. Veliku pravokutnu plitku tavu (oko 1 m2) napunili bi moren i stavili je na vatru dok voda ne izlapi, a so ostane na dnu. Da se so u Krapnu od starih vrimen činila na veliko, govori i toponim Soline, nasuprot Mugrada.

Kuće su se mele i drveni podovi prali vodon i fregali bruškinon. Pogotovo u litnje doba godine ulice bi se mele i predvečer dobro poškropile moren da se ne prašu, da in razgovor pred spavanjen bude lipši i da noćon bude manje vruće. Na taracami i dikod ponistrami bilo je cvića u pitarima, važovima i kašetami, najviše đirane, garofulov i murtele. Mlade divojke su prednjačile sa cvićen i čistoćon.

Nami dici sve je bilo zanimljivo, svašta se događalo, svaka dob godine donila bi svoje posebnosti. Zimi bi došli u Krapan prezimiti Cigani. Stȃli bi u Štranbenici na Donjoj Loži. Bila je to, čini mi se, vaik ista grupa, familja s malon dicon. Sićan se jednoga brke koji je šaldava lonce, pote, teće, kotlenke, tave. Ženske su in odile po selu i gatale. Krapljanke bi in dale koru kruva ili koji dinar. Ritko bi se čulo da su štakod ukrele. Šaldavanje se plaćalo. Svaku ovcu koja bi krepala i koju se bacilo između Mugrada i Solin, Cigani bi pokupili, izbikarili, kuvali i ili. Krapljani nisu nikad ili meso od ovce koja krepa. Nisu znali od čega bi krepala, i bojali su se to meso isti.

Suđe od metala koje se duperalo za kuvati, piti i isti, bilo je dragocino i nije bilo novac za kupiti novo, kad bi se s vrimenon probužalo. Stavilo bi se nastranu i čekalo zimu i Cigane da dođu i to popravu, šaldaju. Napravili bi vatru uz Štranbenicu, u nju stavili na dužoj ručici pričvršćen komad gojza, koji je na jednoj strani bija malo zaoštren ka sikira, da se dobro ugrije. Pot, lonac ili šta se popravljalo, tribalo se je s rašpon i šmirpapiron dobro očistiti, iznutra i izvanka. Brko bi uzeja u jednu ruku onaj šaldatur iz vatre, u drugu ruku komad (tanka šipka) – kako su oni govorili – kalaja, a između nog bi stiska posudu koju je tribalo popraviti, kalaisati. Vrućin šaldaturon bi dodiriva kositar na rubu buže koju je tribalo zatvoriti. Sa šaldaturon bi spretno razvlačija još vrući, mekani kositar po posudi. Bilo je lonac i potov koji su, tako više puti šaldani, preživili puno godin. Kad se više nisu mogli popravljati, bacilo bi ih se u more, pa bi meni ka ditetu bilo zanimljivo gledati kako riba ulazi i izlazi u stare pote, lonce, vrčine.

Liti, kad bi oko Velike Gospe pala kiša – mi dica užali bi reći da je „pala iskra leda u more” – i okrenilo na buru, more bi se oladilo i brzo bi bija kraj kupanju. Dica bi se naučila plivati tako da bi se komad špaga, kojin su bile vezane dvi prazne začepljene tikve, stavija ispod pazduha, oko prsiju, i tikve bi te držale da ne usantiš. Bilo je i šalominov, danas zrakon napuhani obruči od plastike, živih boj, koje imaju mala dica koja još ne znaju plivati. Naši šalomini su bili buveli od gume od aute ili su bili iznutra gumirani, a izvanka ka od neke impregnirane tele i smrdili su po gumi, pogotovu kad bi puha u njega da se napuše. Služili bi na ratnin brodovima za slučaj da se brod potopi da se posada može spasiti, a ne za krapljansku dicu da nauču plivati.

Pomalo bi poslin kupanja počimale pripreme za trganje: vadili bi se iz konob mašteli, badanji, bačve, sudovi, karateli, odnili na mule i porte, prali i punili moren da se zatopu, jerbo bi se u konobami prazni pomalo rašušili. Prije iznošenja na mule i porte, popravljale su se dùge i obruči. Koji je umija, napravija bi to sam, a koji nije, odnija bi sud, mašteja u Jerka Karlova, Pandurova brata na Gornju Ložu ili bi zva Vicu Ćarijina.

• 

U to vrime bi se po polju pobralo i pokosilo žito, koji je ima. Najviše je bilo šenice. U snopima bi ih se donilo brodima u Krapan, raširilo po zemlji, pet do deset centimetrov debelo i po troje-četvero ljudi bi cipovima, svak svojin ritmon – ali tako da jedan drugomu ne smeta – tukli po klasju i stabljikami sve dok se zrno ne bi oslobodilo i odvojilo. Slama bi se pokupila za u stog, ka i moguruš, a žito bi se sa sitnon komušinon stavljalo na palu, dizalo s obe ruke u visinu ramen i pomalo treslo, tako da su zrna padala na zemlju, a dobro bi bilo ako bi bilo i malo vitra da odvoji plivu (laganija) od zrna. Tomu se reklo vijati žito. Zrna bi padala isprid nog, a plivu bi vitar odnija dalje. Zrna bi se pokupila, metnila u vriće i pripremila za mlivenje. Slama koja nije bila previše istučena bi se odvojila i stavljala u slamarice, na kojiman se ležalo. Šušte za ležati imalo je malo bogatijih. Na kraju (Donje polje, Grevca) to se vršenje radilo konjima, dva-tri, jedan do drugoga, koji bi u krugu trčali dok se zrnje ne bi odvojilo od stabljike, ali i cipovima se tuklo, ka u Krapnu. To se radilo na guvnima, koja su bila desetak metri u promjeru. U Krapnu se je sve to radilo na ruke, cipon najviše na Donjoj Loži, Guvnu i na Rudini, isprid Tičinih i Kurakinih.

• 

Ja na livoj strani čela još nosin tragove talje koju san zaradija u ratu s Docen. Dica iz Piska tukla su se s dicon iz Doca i Bute. Borbe su se vodile spontano; ratnici bi se skupili na brzinu kad je tribalo naplatiti stare račune. Povod ratu je moglo biti bilo šta. Glavno je bilo da letu kamenice, koje je tribalo skupiti i napuniti žepove. Ka i u svakon ratu, važnu ulogu je vaik igra zaklon: iza kantuna kuće, štale, ispod zida, iza stabla. Tribalo je paziti da ne bude kolateralne šćete, da ne strada neki stariji, ni kriv ni dužan. Od težega naoružanja imali smo praće i bacače. Pravokutni komad kože (10 x 5 cm) bija je na dva kraća kraja na sridi vezan špagon. Jedan od dva kraja špaga bija bi čvrsto namotan oko jednoga prsta – oko koga, to je do danas dobro čuvana vojna tajna – a kraj od drugoga špaga s omčon na kraju nataknija bi se na vrh kažiprsta da ga se kod izbacivanja granate moglo brzo molati. Kamen (granata) bi se stavija u kožu, krajevi špaga u ruku pa bi ga se zavrtilo okomito u zdraku pe’-šest puti dok uvati veliku brzinu i onda mola jedan špag, a kamen bi odletija do združene vojske Doca i Bute. Itniti se rukon ili praćon bilo je puno preciznije. Ako se neprijatelj ne bi dobro sakrija, moga je stradati. Bacač je bija razorniji, ali manje precizan. Uliva je strah. Zašto smo ratovali? Govorili su da je jedna obitelj Beretić proizvodila praće i bacače i za malo šoldi ih prodavala. A muškoj dici ne triba puno da se počmu tući: prvo badanje, pa koškanje, pa rivanje, pa „Ne pačaj se u me!” – dok ne pukne.

Meni su bili zanimljivi i školjari iz Pašmana, Ugljana, Iža, seljaci iz Pakoštan, koji su svojima brodima, ka ploveća butiga, vozili i idrili od školja do školja i prodavali kupus, pomidore, kumprile, kukuruz, čentrune, kapulu, češnjak, kartele, peke i lonce, lipe trbušaste lonce od gnile u kojiman se kuva brudet. Stali bi uz Mali porat, latinsko idro bilo bi skupljeno i visilo na lantini, a ako bi bilo jako sunce, raširili bi ga nad brodon da čini lad. Znali bi prinoćiti u brodi pa bi partili dalje.

Život u Krapnu ne bi bija moguć bez brod, levutov i kaićev. Bez njih bi bili ka u pržunu. Sve šta je bilo potrebito za život, privelo bi se brodon, najčešće iz Brodarice seljanske (riđe fratarske), iz Gaja, dikod iz grada, vazda iz polja. I mrtve se prevozilo brodima, levutima, a sada trajektima na zadnji počinak na krapljansko groblje. Jedino vodu za seljansku gusternu doveli bi vojni vodonosci kad liti kiše ne bi bilo po dva-tri miseca.

• 

Vozilo se na vesla, u no vrime nije bilo motorov. Levuti, pogotovo oni s kojiman se išlo na spuge, imali su motore, kako brivatni tako i oni od Spužvarske zadruge. Sićan se da je bilo nabavljeno nekoliko novih mo- torov za te levute, marke Turner, Paško Grbinov mi je reka da je to bila pomoć od UNRRA-e. Imali su dva V-cilindra, lančani prenos na osovinu prepele, bili su crvene i žute boje ka kanarinci. Brode su imale vesla i latinsko idro. Idro se koristilo ujutro rano kad bi se po levantu išlo u bliža i dalja školja, a po maštralu vraćalo. Spugari, ostičari, puno su koristili idro, ali i teškaši dok nisu došli motori.

U brodi se vozilo na četiri vesla: na provi, sridi, pri krmon i na krmi. Veslo na provi imalo je sohu na livoj strani (gledano u pravcu prove), ono na sridi na desnoj, pri krmon ka i na provi, a na krmi ka i na sridi. Krapljanke su sve znale voziti, ujutro rano kad bi se išlo u polje na jednomu veslu bile bi i po dvi ženske. Tako su pomagale voziti, a i nije bilo mista za siditi ako je bilo više svita u brodi. A i ćakulalo se lipje. Krapljani su cili život batili more, cicali su veslo od malih nog. Svita u brodi znalo je biti puno jer u Krapnu je bila užanca da se svak ukrca ako je brod išla na željeno odredište: Šupljac, Mirin, Jesenove, Crljeni brig, Brodaricu. Nije tribalo pitati gospodara ili gospodaricu brode ako bi se vidilo da ima mista i da nisi svađen s kin od njih. Voziti se moglo i na dva vesla, kako bi bilo moguće, na primjer, prova i krma, ako bi brod bila puna tereta. Jedan sâm čovik u brodi moga je voziti na prikrižic, i to samo s dva vesla, pri krmon i na krmi. Tako se vozilo ako nije bilo daleko (do Brodarice često) i ako nije bilo velikoga vitra i valov. Moga je jedan i sam voziti, ako je zna, jednin veslon na šijavogu, ali samo na vrlo kratke udaljenosti. Tako smo vozili mi dica.

Pred pe’-šest godin bija san sâm u Krapnu s onin brodon šta san ga bija kupija u Mile Rusova. U Krapnu san se zadrža do mraka, pa san se tija vratiti. Nisan moga upaliti motor jerbo se je akumulator ispraznija. Svitlo za reflektor bilo je upaljeno, šta mi po danu nije upalo u oči. Nije mi preostalo ništa drugo nego izvaditi vesla ispod pajoli i na prikrižic do Maratuše. Jerbo je oni brod puno teži od krapljanskih gajet i ima krmu koja nije napravljena za voziti veslima, dobro san se spotija dok san doša. Srića je još bila da više nije bilo maštrala ni valov.

Prava je ritkost i krapljanski specijalitet da su se brodon prevozili tovari i mazge kad bi se išlo u polje i vraćalo iz polja. Krapljani su kupovali tovare i mazge po sajmovima od Vrpoljca do Boraje. Te beštije nisu navikle na brode i more, strah ih je bilo skočiti s porta ili mula na škaf brode. Ljudi bi ih u Krapnu trenirali skočiti iz mula na škaf. Doveli bi ih prid brod, dvoje ljudi bi opasali tovara ili mazgu konopon oko guzice i potezali, zapravo je vukli u brod. Dva druga bi rivali životinju na škaf. Tako po dva-tri dana po nekoliko puti dok živo ne bi naučilo šta se od njega traži. Kad bi ti crash course bija gotov, tovar ili mazga došli bi na muja, odma skočili na škaf i ka saliveni stali po svakomu vitru i valovima. Dikod bi se i okrenili za 180 gradi na škafu. Isto tako bi skočili iz brode na kraj.

Brode je tribalo čistiti, popravljati i održavati. Svaku brod je tribalo jedanput na godinu navući na kraj, za obaviti te radove. Na Donjoj Loži su bili muli iz kojih se brod mogla izvući na kraj. Pripremile bi se poluge, puzdron namazane na sridi di je bija utor po komu je klizila kolunba brode, složilo bi ih se u nizu, jedna od druge udaljena oko metar; pripremila bi se i dva taka, dva kavaleta za staviti ih pod bokove i malavela. Oni koji bi izvlačija brod pita bi muške koji bi se našli u blizini da mu „dadu ruku”, značilo je to da pomoru. S prove bi ljudi konopon potezali brod, a po dvatri bi stali uz bande i rivali. Polug nije bilo više od šest-sedan, pa bi jedan one zadnje poluge iza krme, priko kojih bi brod prošla, lešto pokupija i metnija u red isprid prove, da brod po njiman puze naprid. Kad bi se došlo na željeni položaj, malavelon bi se podigla prvo krma i pod kolunbu na pravo misto stavija tȁk, a onda ista stvar s provon – drugi tak. Poluge bi se makle i prvo je tribalo očistiti dno brode i kolunbu od bljute i loštrig. Pri- premljenu sparužinu uzelo bi se u ruku i šnjon bi se strgalo dno dok se ne dođe do kopera ili blaka, odvisno od toga ali je brod bila boljestojećega ili siromašnoga gospodara. Malo brodi je držano na pituri, ka Ivana Gatarina ujac Fešte, koji je bija noštromo na strancu, di je dobro zarađiva. Većinon se dupera blak, koji se kupova gust ka med, ili paklina, koja je hladna bila tvrda i tribalo je vatron ugrijati da zakuva i onda bi se kiston (koža od janjeta pričvrščena na šćapu) mazala brod. Makar sparužina bode, ka tela tvrda koža krapljanskih ruk nije imala problemov. Sparužina bi se svako toliko smočila u važu s moren da se lažje čisti. Radne rukavice u no vrime nisu postojale, bar ne u Krapnu.

Piturati brod ili popraviti manju stvar moga je gospodar ili koji od roda ili prijatelj koji se tendija u ti posa. Tako, na primjer, nabiti novu stupu između mandirov; to se zvalo „končati brod“. Za veće popravke dolazili bi u Krapan meštri iz Trogira, Betine, Torići iz grada, poslin Josina, ili bi se brod odvela njiman.

Naša gajeta, lipa mala lagana korčulanka, bila je – okad ja pantin – premazana crnin blakon ili paklon. Nije bila jedina u Krapnu. Paka bi se kupija u važovima od desetak kili, bija bi tvrd. Blak je bija skuplji. Brode na kojiman bi bilo više ruk blaka ili pakla zapalile bi se da blak izgori, jerbo nebi bilo lako strganjen ostraniti više slojev staroga blaka. Zato bi se uz brod raširilo suho smilje, užgalo, blak/paka bi izgorija, a sa strane su stali ljudi atento sa šićima punin mora i utrnili bi vatru kad bi vidili da se mandiri vidu, jer bi paka izgorija. Ostaci izgorena pakla bi se špatulon ostrgali i drugi dan bi se brod popravljala i jopet namazala. Kad je sve bilo gotovo, nakon dana ili dva, brod bi se srinila u more. Postupak je obratan od navlačenja.

Danas, kad se vozin auton po Europi i prolazin kraj mist di popravljaju, asvaltiraju ceste, mrlis asvalta me podsiti na mazanje brodi u Krapnu s blakon.

Neke brode bi stale zimi i više vrimena navučene na kraju, pogotovo ako je bija potriban veći popravak. Za ne ići do Škuljere iza Velikoga porta, koja je bila nedeklarirani javni zahod za muške, niki bi po mraku stali uz bok navučene brode i pišali.

Puno svita na malomu otoku, ulice i kuće pune čeljadi, uz težak i naporan život, nije moglo proći bez napetosti koje bi se pretvorile u svađu, Krapljani su govorili „karanje“. Pukniti je moglo iz stotinu razlogov, rič po rič i evo ti kavge. Dosta bi bilo da je nika ništo rekla, pa dok bi došlo do ušiju one kojoj je bilo naminjeno, već bi bilo dosta da ova zadnja ukori onu koja je prva lansirala poruku. Ova prva bi se prila, da ona to nije rekla, da... Dikod bi bilo dosti i da koja prokune drugu: „Vrag ti sriću...” pa da karanje počme. Karale su se samo ženske, muški bi stali postrani i ritko bi se kad koji umiša. Jednoj i drugoj strani brzo bi se pridružile saveznice: sestra, mater, ćer, sekrva, nevista. Sve ove stale bi iza protagonistkinj na jednoj i drugoj strani i karanje bi najčešeće ostalo na oštrin ričima, uvridami i kletvami, od bezazlenih, svakodnevnih: „A vrag ti sriću odnija!” – letile su i „kurbe“, „putane“ i pogrde s jedne strane na drugu – do zazivanja teških bolesti: šušice, skrletine, kuge i korule, kojih više nije bilo, ali su ostale usičene u panćenju naroda. Strane u karanju bile bi odvojene, zaškrpunjene i zakopunjene, približile bi se na metar-dva, a osin verbalnog rata dilili su se rozi, digla bi se kotula i fuštan, ili carza, okrenila guzica prama protivnicami, pljesnila se žestoko po guzici i rekla: „Evo ti!” Krapljanke su uvik nosile budante do ispod kolin. Ali nije vazda ostalo samo na ričima, adrenalin bi zna skočiti i poletila bi ruka, šaka, uvatilo bi se za kose i potezalo, našla bi se pri ruci i kudilja. Sad bi obe strane sudjelovale u punon sastavu. Osin ogratanih i dikoje masnice, karanje bi svršavalo bez mrtvih.

• 

O Braskoj slogi znaden samo iz pripovidanja moga oca i onoga šta su ostavili za sobon kad su nestali poslin Drugoga rata. Komunistička vlast nije trpila nikoga uza se, ni crkvu, ni bra- tovšćine, nikoga. U Braskoj slogi bili su pošteni i čestiti ljudi, koji su radili u interesu ciloga sela. Na čelu je bija izabrani glavar. Imali su svoje užance: kad bi jedan od bratov umra, zvonila bi zvona dva puta na Braskoj školi – na zapadnoj strani, danas ruševine, još stoji mali zvonik – i braća, obučeni u krapljansku nošnju nosili bi ga do groba, pivajući jednoglasno prigodne pisme. Zvonili su i kad bi bilo koji u selu umra i kad bi se pripremalo nevrime. Tu Brasku školu, u koju san i ja jednu godinu odija, sagradila su braća. U konobi su imali svoje vino i ulje, koje bi davali potrebitima. Navrh skal ulazilo se na desnu ruku u razred, a na livu je bija mali stan za učitelje.

Braća su bili dobri gospodari (zanimljivo je da niko od njih nije bija ni na Stanfordu niti na Bocconiju): vaik su sticali, nikad rasipali, odili bi u rondu s harambašon kad bi po polju zrijali plodovi, čuvali da ih lupeži ne kredu. U Švicarskoj su kupili veliki araloj s zlatnin šverami i brojima. Na Gornjoj Loži taj je araloj u no vrime za većinu Krapljanov bija i jedini. Tuka je svaki kvarat, po ure i cile ure. Održavalo ga se je redovito. Malo koja kuća je imala sat. Kad se je rano ujutro tribalo dizati, slušalo se je koja ura tuče. Danas, kad se mentalitet Krapljanov prominija, kad je „odnija vrag prišu” i kad je lipje ujutro ležati nego roncati, araloj su isključili, da in ne smeta, da in ne strže po savjesti. Srce su mu izvadili i prinili u uljaru. Više ne tuče ure.