Str 044 Naša obitelj

Naša obitelj

Ka šta san prije napisa, nužda, a ne zaljubljenost vezali su moga oca i moju mater skupa. Ono šta znaden iz moga ranoga ditinjstva sastoji se iz vlastitog sićanja i često slušanih pripovidanj, prije svega moje matere. Jedno od drugoga je nemoguće odvojiti. Tako, na primjer, stalno pripovidanje moje matere o tomu kako san svojoj sestri Ivanki, kad je imala dvi-tri godine, priko glave stavija jedan obruč od rigete koji joj je popuza na vrat i ni ga se moglo više digniti, nego je tribalo ići u Tambače da ga se ispila.

Iako bi mi mater upelila da se ne bi subita dirati čakod na kominu kad bi ona išla do mora, ili po vodu, ili čekati red u Koča za mliti kukuruz, mene bi vrag tenta učiniti čakod šta ne bi smija. Tako san opet svojoj, danas dragoj sestri podmetnija ževaru pod vešticu.

Možda san i ja bija frustriran životon u našoj kući. Otac je za vrime rata bija više doma nego poslin rata kad je počeja roniti u Rijeki u Vojnom građevinskon poduzeću „Primorje“. Mater je bila preopterećena i nije joj bilo lagano s troje, a poslin i četvero male dice. Izgleda da san ja bija na svoj način vražji, pa mi je uskraćivala pokazati svoju ljubav, znala bi reći da dici ne triba pokaživati da ih se voli, dapače, govorila mi je da mi ona nije mater, da me nije ona rodila, nego da me je našla u foši. Zašto mi je to govorila, ostat će tajna koju je ona sobon odnila u greb. Koju godinu prije nego je umrla, prvi put u životu subita san se pitati je zašto mi je to govorila. Boja san se pitati je da je ne povridin jer mi je bilo teško virovati da je i mislila šta je u no vrime govorila. Šta mi je odgovorila? Rekla je da tako nije mislila, da...

Da joj je bilo itekako do nas, dokazivala bi vaik. U to vrime „kad mi nije bila mater”, najedanput je učinilo nevrime, šijun, usrid dana se smračilo, orkanski vitar diga je veliku prašinu, svašta je letilo po zdraku, ni se vidilo pedest metri ispred sebe. Govorila je da je pijavica prošla priko Krapna, a mene nije bilo isprid kuće. Bija san u Grnju. Sva u strahu išla me tražiti, arlekala je, zvala me: „Tomeeee! Tomislaveeee!” dok me nije našla. Da je volila svoju dicu, najbolje se vidilo na bratu Ratku, koji je od malih nog trpija od neke bolesti za koju su likari u Šibeniku i specijalisti na ortopediji u Biogradu virovali ili mislili da ima veze s povridon kralježnice. Ta bolest – koja je kasnije virovatno bila uzrok za njegovu ranu smrt 1985. – jedno vrime je mirovala. Nakon bratove smrti mater je postala mater dolorosa. Obukla je crninu, koju više nikad nije skidala, vaik kad bi se sitila sina, ronila bi gorke suze.

U Krapnu su je zvali Marija Božina ili Božinica. Imala je i nadimak Kora, koji se izgubija. Kad je bila mala, virovala je da neće nikad umriti, da će „ostati za sime”. To joj je skoro uspilo. Uvatila je punih sto godin (10.5.1914. – 28.12.2014.). Osin u Riki i Šibeniku nije nikad nidi bila, a svejedno je prominila pet držav: K.u.K monarhiju (u kojoj se rodila), Kraljevinu Jugoslaviju, Italiju, FNRJ/SFRJ i Republiku Hrvatsku. Bog da njezinoj duši vični pokoj.

Mi dica – ka i sva krapljanska dica svoje matere – zvali smo je „majo“, u vokativu, ali inače u svin drugin padežima bila je „mater“.

Nominativ:	mater
Genitiv:	matere
Dativ:	materi
Akuzativ:	mater
Vokativ:	majo
Lokativ:	o materi
Instrumental:	s materon

Oca smo zvali „ćaćo“, ali samo kad smo mu se obraćali, kad smo ga zvali; a kad bi ga se spominjalo, govorili smo o „ocu“.

Nominativ:	otac
Genitiv:	oca
Dativ:	ocu
Akuzativ:	oca
Vokativ:	ćaćo
Lokativ:	o ocu
Instrumental:	s ocen

Ka svaka dica bili smo često za štakod krivi. Malo su nas fâlili, a dosta korili i kažnjavali: u školi, u crkvi, doma. Obično bi šibon dobili „srdele“, poslin i kaišen, a znali su nas i zalopatiti bilo čin šta bi se našlo pri ruci. Dikod bi nekontrolirano poletila ruka i eto ti pucalica. Za kažnjavanje je bija zadužen otac, mater nije imala srca da nas tuče. Rekla bi samo: „Ogristi ćeš mi to!” ili pritila: „Samo čekaj dok ti dođe otac!” U no je vrime to bija način odgoja dicev, ne samo u Krapnu nego i u Engleskoj. A koliko smo danas zaostali za Englezima! Kažnjavali su nas jerbo su nan želili dobro, da nas izvedu na pravi put. Drugačije nisu znali. Za berekinstvo – kazna, pohval nije bilo jer biti dobar, tribala je biti normalna stvar, koju se na fâli naručito. Ali je danas bolje u Europi di se učitelji boju đakov i ništa in ne smu reći, kamoli udriti? Danas se dogodi da đak udre učiteljicu. Tempora mutantur!

Ne znan kad je otac posta član KPJ, najkasnije kad je počeja raditi u „Primorju“. Od toga trena obitelj se držala dalje od crikve jer se nije dolikovalo obitelji koje glava je partijaš, oditi u crikvu. Materi je naručito zasmrdilo kad se fratar Lovre svuka i oženija Vanu Lojinu. Mislila je da će sve šta je na ispovidima govorila, Lovre razbanzati. Komunisti su uzdrmali tradicionalni način života, privukli su dosta mlađeg svita. Obećavali su ljudima ono u šta čovik oduvik viruje i lepi: pravdu, poštenje, jednakost. Na tu ljašku se i dan-danas lovi. Među njiman je bija i moj otac, koji je sa svojim prijateljima i vršnjacima organizira jedanput neki kratki igrokaz u Bratskoj školi. Prostorija je bila puna svita, tišma, osvitljena petromakson iz tridesetih godin – možda su bila i dva tri petromaksa – koji su se koristili i za loviti ribu pod sviću ili kad bi se štakod slavilo po kućami. Na pozornici su otac i drugi nešto glumili, izgledalo je ka prepirka, uvjeravanje, rivanje, pritenje. Mora da san bija puno mali jer san usprkos svega toga sjaja i dramaturgije – zaspa. Mislin da je to bilo malo prije našega seljenja na Riku, pred Božić 1949., možda i godinu ranije, kad su nas u Krapan došli posjetiti, skupa s ocen, Marija s mužen Peron i Darinka. One dvi su mu bile pouzdane asistentice svo vrime koje je proveja ka ronilac u 3.Maju. Otac je Mariji bija i vjenčani kum. Za goste je otac kupija tuku, pa je to bila ritka prilika da se omrsimo. Kumu Peri je posebno ostalo u sićanju naše crno vino, koga on nije moga nafâliti i kasnije ga je vaik spominja.

„Srbijanče ognju živi,

tko se tebi još ne divi,

mačem biješ, mačem sječeš,

mačem sebi slavu stječeš.”

Oklen i kad je ova pismica došla u Krapan i do moje matere, teško mi je odgonetniti. Upravo tako san se pita dok mi Ivan Gatarin početkon aprila 2018. nije reka da je bila u ondašnjin čitankami za pučke škole, i u Krapnu. Bilo je srpsko-jugoslavenske propagande, koja je i do Krapna došla. Rođak Tome sića se svoje učiteljice Zlatke Popović, koja mu je još 1952. na svaki način nastojala prodati ekavicu za hrvatski jezik. Tu pismicu je moja mater monotono deklamirala kad bi se trudila uspavati Ratka ili Božidara. Ivanku ne, jerbo san onda ima tek četiri-pet godin i nemoguće bi mi bilo to u tin godinami upantiti. Tu pismicu je moja mater izgovarala puno drugačije nego je sad napisana, s puno nelogičnih grišak, iskrivljenih riči bez značenja, ali mi se vazda vrtila po glavi dok je nisan puno kasnije složija kako triba.

Nakon šta se otac zaposlija u Riki, pisa bi pisma mojoj materi. Nije to bilo baš često. Napisa bi šta je novoga kod njega i pita bi kako smo mi u Krapnu. On je počima svoja pisma uvik ovako: „Draga ženo, primija san tvoje pismo, koje me je našlo u dobromu zdravlju, koje dobro zdravlje želin i vami”, a mater je odgovarala iston formulon, samo bi počimala: „Dragi druže, primila san...” Slidile su poruke o svakidašnjemu životu. Brzojavi su se ritko slali i često su donosili slabe vijesti, pa ih se je sa zebnjon čitalo. Pisma smo zvali i list, nosija ih je po kućami Šime Pavičin, koga smo mi dica zvali Šime Trȁp jerbo kad bi koraca, stopala bi mu udarala trȁp, trȁp, trȁp u zemlju, ka da su od daske, nisu se savijala. Odija je ka Pinocchio. Ni u rukami nije bija zdrav: u livoj bi drža s ukočenin prstima desetak-dvadeset listov, a prstima desne ruke, koje bi navlažija na jaziku, pomalo bi izvadija pismo za onoga komu je bilo naminjeno. Sićan ga se ka dobra čovika i pouzdana poštara. Bija nan je konšija.