Str 037 Moje ditinjstvo

Moje ditinjstvo

Kažu da su Spartanci žgoljavu, škukucijastu dicu bacali niz hridinu. U Krapnu je tu selekciju preuzela priroda i okolnosti u kojiman su se dica rađala. Na školju još traje kasni sridnji vik.

Vlada glad, veliko siromaštvo, katastrofalne higijenske prilike jerbo nema tekuće vode, nema izvorske vode, samo kišnica u malo kuć koje imaju svoje gusterne; bilo je i nekoliko vrulj s boćaton vodon (mišana morska i slaka voda), koje se koristu, odvisno od plime i oseke, za živo ili kuvanje zelenja. Bila je i seljanska gusterna, ali je do nje tribalo doći! Minimalna nadmorska visina Krapna onemogućava da se bilo šta zakopa u zemlju da izgnija. Nijedna kuća nije bila predaleko od mora da se operu posrane pelene ili ujutro rano isprazni vrčina. Ali kad zimi temperatura pade ispod nule, zakilja snig i brije bura, put do mora postane dalek i opasan. Na uskon prostoru, zbijeni jedni uz druge živili su stari i mladi, zdravi i bolesni, mazge i tovari, ovce i koze, pivci i kokoše, maške i miši, guje i buhe, švenjci i čimice, muhe i komarci, gagrice i tarci, gušćerice i rakarice, crvi i bravinci.

Nije se imalo šta za obući, skoro cilu godinu se nosila – dok se ne izdere – ista roba, okrpana i tašelana s robon koja bi se našla pri ruci, šašiveno nevješton rukon matere, babe, tete ili one koja je mislila da mȍre i umi ili se jednostavno moralo. Nije izgledalo lipo, drugačije se nije moglo, ali trudilo se da bude čisto ili, bolje rečeno, manje šporko. Malu dicu se i liti oblačilo u puno robe. Matere su se bojale da ih vitar „ne izide”, pa bi dici, pogotovo dojenčadi, bilo puno vruće. Spotili bi se, vitra je uvik bilo, uvatija bi ih rožac i umrli bi. Po dvoje-troje bi ih pokapali na dan. Nike matere te dice su od tuge išle štrambo. Umisto da nas puštu da se golocamo, zamotavale su nas u dva-tri metra duge povoje i ti bi se jako pritegli, da se ditetu „krive noge čin prije izdretu”.

Za ne virovati priču koju mi je u marču 2016. ispriča Ivan Gatarin, muž moje prerano umrle rodice Jerke, koji je (dok ovo pišen u kasnu jesen 2016.) u 92. godini života. Doša san ujutro u njinjov dvor u Maratuši, naša san ga di na kolinima kleči i s lašunićen u ruci kopa. Jerbo je pred koju šetemanu šenija nogu, teško se uspravija, pa je uz moju pomoć seja na punat uza zid kužine, prama suncu. Priča mi da mu je mater Gatara imala osmero braće i jednu sestru. Jedna konšijinica, koju mu je mater znala, da je udušila svih osan u dobi od dva-tri miseca. Kako – niko nije zna, ali su virovali da to ona čini. Onda su Gatarini roditelji posvojili jedno mulo iz Šibenika, dite koje je mater, kurba, ostavila kod časnih sestar. I njega je udavila. I svaki put kad bi se otkrilo da je dite mrtvo, ta koja da ih je dušila, došla bi i plakala bi s Gatarinon materon.

S čin su nas rȃnili i šta smo pili kad još nismo znali za se niti smo mogli na svojiman nogami stati? Cicali smo materino mliko do druge godine, a neki bome i više. Teže je bilo dici kojih matere nisu imale dosta mlika, ali u Krapnu je pomaga jedan drugomu u svemu: žene koje su imale svoju malu dojenčad, dojile su i tuju dicu. Tako je Ivana Gatarina dojila jedna konšijinica kad bi Gatara bila cili dan u polju. Gatara bi joj platila siknicon suhih smokav. Kad je dite malo poodreslo, a još nije imalo sve zubiće, matere bi in mumale, same prožvakale hranu u svojin ustima, stavile na kućarin i pȉtale dite. Piti su nan davali čaj od kamomile ili sliza. Dica su pila iz pićole ili male čikare. Pićola je bila od late pa se nije tribalo bojati da će se razbiti, dok je čikara bila od glazirane keramike. Poslin, ako nije bilo čaja pri ruci, pili smo treću-četvrtu bevandu s vodon. Ta slaba higijena bila je uzrok za grižu, koja je bila najveća opasnost za dojenčad i malu dicu. Od proliva bi se tilo išušilo, sve bi izašlo iz criv. Ležali i spavali smo u zikvi, kolinki – malo poluokruglo drveno korito koje se moglo ljuljati na jednu i drugu stranu da nas se lakše uspava. Kad bi hljencali ili se zacenili od plača, u usta bi nan stavili ćunjću da nas umiru. Povrh glave bija je jedan obruč priko koga je bila razapeta gaza ili neka lagana krpa da nas komarci i muhe ne izbodu.

Koji je sve to proša i pomalo se počeja dizati i pokazivati volju za viditi malo više svita, stavili bi ga u stalak, da se uči oditi. Bija je napravljen od drva, pravokutne konstrukcije; doli četiri kola (od kojih se svaki za se moga vrtiti oko svoje osi za trista šezdest gradi), gori daska kolima povezana sa četiri nosača, usrid koje je bija okrugli otvor u koji se stavilo dite s ručicami povrh otvora. Otvor je ima promjer ditetova pasa, doseza mu je do ispod pazduha, tako da dite nije moglo pasti kroz otvor, a nožicami je stalo na podu. Bez TÜV-a i funkcioniralo je odlično.

Najkasnije u trećoj godini odbili bi se od cice i onda bi nan matere znale oditi u Mučićevih – malo prije Ražin, prama Zatonu – po mliko. Ali mlika je bilo samo za bolesne; matere bolesne dice bi se sastale, dogovorile i svaki dan bi druga išla (ili kako bi se dogovorile) po mliko. Uz mliko bolesnoj dici bi se spremilo koje jaje, riž i lešana riba.

Oni koji bi „stali na svoje noge“ i izašli iz stalka, trčali bi po dvorima i po ulici, krmeljavih očiju, penjali se na zidove, u ruke uzimali svašta šta bi se našlo isprid svoje i prvih konšijinih kuć. Mali muškići nosili bi, kad nije bilo ledeno, malo duže kratke gaće, ka današnji košarkaši, samo su naše bile na tirake, bez budanat – butiga je vazda bila otvorena i pišo bi zna viriti, tako da nije bilo popišanih gać. Jerbo, kako bi otpuca gaće kad ti dođe pišati, a nema nikoga blizu da ti brzo pomore? Kad bi uvatili ve- liku prehladu, balusine su tekle iz nosa, bome i u usta i niz usta. Ako je prehlada bila jaka, od balusine bi posta deblji, gušći, žuto-bili crv koji je pomalo liza iz nosa.

Za nas kih kuce nisu bile odma uz more i blizu mulov, nije bilo perikule da se utopimo i udušimo, ka šta se događalo s dicon u kućami od Dolca do Bute ili na Pisku. Tamo je do mora samo par koraci i u tren – dite se izgubi iz oka, pade u more i ne triba puno da se uduši. Nažalost, i to se često događalo. Jerbo su opasnosti za život pritile sa svih stran, matere bi nan na vrime obisile njanjuš oko vrata. Na jednoj kurdeli bi visija ka malo srca od krpe, a u njemu je bilo... Šta je bilo – ne znan – bi'ce nike trave, čuperak čije kose, malo zemlje s raskrižja i ko zna šta bi Marija Pivalova ili pravoslavni pop (u koga su Krapljanke odile) priporučili roditeljima da bi se dite zaštitilo od vidin, kojih u Krapnu nije bilo malo i koje su vazda bile spremne učiniti. Kad bi niko trpija od čega ili ima velike probleme, svit bi reka: „Učinjeno mu je” ili „Učinili su mu.” Marija Pivalova iz Šibenika i jedna vidogoja pod Velebiton, di je moj otac odija radi brata Ratka, koji je puno pritrpija u svomu ditinjstvu i mladosti, „pomagali” su rišiti se zla.

Ima san možda sedan-osan godin, bilo je izjutra, lipo sunčano vrime, vrućije doba godine, malo starijih u Krapnu, ženske u polju, muški po moru ili po svitu. Iz naše ulice san proša kraj stričeve kuće i uputija se prama Donjoj Loži. Kraj je ulice, već san na Loži. Na desnu ruku su vrata di se ulazi u Jankov dvor, opasan visokin zidon, onda ka i danas. Jedan Jankov kopa lašunon baš isprid i ispod praga. Bilo mi je malo čudno da se lašunon kopa isprid praga, pa san ga ka znatiželjno dite – pita zašto to radi. Ne sićan se više šta mi je reka, ali odgovor je bija mutan. Ne znan kad mi je upalilo, dosta godin kasnije, on je kopa i tražija ništo šta mu je niko zakopa pod prag da mu naudi, da mu učini zlo. To šta je tražija, mogla je biti nika banalna stvar, koja se mogla naći pod svakin drugin kućnin pragon u Krapnu.

Praznovirje je bilo jako rašireno, samo dikoji junak proša bi uvečer kasno ili ne daj bože noćon kraj groblja. Mi dica smo se bojali mraka; noćon su vladali kolaci, štringe i vidine, a u školjima Lorgo. Svakakve priče su kolale, umrli su se dizali i javljali se živima noćon.

Nakon pokopa ujca Ivana, na 28. 3. 1949. baba Mlinarica došla je spavati k nami u kuću jerbo nas je bilo strah. Ja san spava šnjon (bija je još niko od nas dicev) na postelji navrh skal. Bija san budan, strah me je bilo. U noći se pomalo podigla kotorata, jedno dva pedlja i ja san vidija poko- njega ujca. Blidi ispijeni obraz, duge crne kose. Samo mu se vidila glava. Muča je. Isto tako je pomalo kala kotoratu, koju je podiga glavon, i – nesta je. Zapravo ga se nisan triba bojati jerbo mi je mater vazda govorila da je nas, njezinu dicu, puno volija i pazija na nas kad je mater odila u polje ili po vodu ili bi se makla iz kuće.

Umra je na 25. 3. 1949. u šibenskoj bolnici. Kad su ga mrtva doveli u Krapan, Nanina kuća je smrdila po grofumu. Grofum mi je i danas u nosu, grofum je mrlis smrti. U Naninoj kući se skupilo puno svita, najviše ženskoga, koje su naricale, oplakivale ujca. Ja san bija sâm, nekako izgubljen, iša san na Gornju Ložu i sićan se da san odija po kruni zida koji je ograđiva mali park sa spomenikon partizanima u sridi. Ti spomenik je poslin primišćen prid Mali porat. Naricanje je u Krapnu izumrlo krajen prošloga tisućljeća.

Malo prije ujčeve smrti rodija se na pet trećega moj mlađi brat Božidar. Njegova rođenja se sićan: slično ka i kod ujčeve smrti bija san sâm – motaš se po ulici i ne znaš šta bi ni di bi.

Naša mala gajeta, korčulanka, koju je otac naslidija od dida Tomanice, bila je moja velika ljubav. Jerbo smo bili siromašni, mazali smo je samo paklon, nije bilo novac za pituru. Pakla je znalo biti na mandirima po dvi-tri ruke; da je bila pitura, na četiri vesla bi letila. Ne znan kad san počeja, izvadija bi je iz našega mula na Loži i iša po uze od mula, bacija sidro, na radu. Izvadija bi pajole, stavija ih na škaf i počeja bi je čistiti. Gajeta je vazda manje ili više tekla, pa je tribalo prvo s paljen ispaljati more iz santini, a onda i pospugati. U picoli i krmarici znalo je biti mora, pa se je i tamo tribalo uvlačiti i spugati. Svaku mrmicu šporkice bi ja pokupija, gajeta je bila ka polizana, nisan moga fermati čistiti je. Nezadovoljan san bija jerbo nisan moga pospugati santine da budu potpuno suhe. Kroz ošušeni, ispucani paka, koji bi se i mrmija, more bi pomalo teklo u santine.

Ako bi se pripremalo nevrime, iša bi do mula i armiža brod: po dvi brbete, vaik iste dužine, na svaki mankuja na provi i na krmi, laškane, toliko da brod more balati, a da ne tuče u brnistru koja je bila s obe unutrašnje strane mula, pritišnjena škrilami, da za svaki slučaj brod ne udre u kamen mula. Jedanput je bilo na pajolima i u santinami krvi. Ne znan šta je bilo, ali mi se čini da su poslin rata preveli ranjenoga vojnika iz Grebac u Krapan ili na Brodaricu. Možda je bija ranjen od mine ili...

Veliki gušt mi je bija praviti male kaiće od daske. Naša bi komad daske, pedalj dug, i izdilja bi nožen mali kaić s jarbolon, idron od krpe, temunon i argljuton. Brukvice su bili mankuli, di se veživalo idro. Nože smo brusili na jednomu mekanomu kamenu na kantunu zida, di se ulazilo u dvor Stipana Tudina. Pljusnili bi svako toliko na kamen i nož i brusili obe strane. Kad nije bilo ledeno, s prijateljima Anton Polićen, Inćon Poldovin, Ljubon Krivinin, Božon Buželovin i drugima bucali bi u Mugradu do čička ili kolina i igrali se napravljenin kaićima. Vatali smo i koziroge. Tribalo je paziti na lasake, koje bi te opekle ako bi se dirnile gole kože. Igrali smo se i na mulima na Loži, di je dublje, pa je tute bilo teže nadgledati kaiće, pa bi se dogodilo da ih vitar, vaik jugo, odnese prama Gandalju, koga danas zovu Solaris. Onda je za mene Gandalj bija kraj svita.

Odija san ja po mulima i tujin brodima često. Tako san u jednoj brodi slomija veslo koje nije bilo ni na bandi ni na partigeti, nego je bilo nasrid brode, od krme do prove. Vesla su se tako znala staviti ako su bila kriva, da se izdretu. Bi će bilo natruhlo, jer se pod mojon težinon ne bi smilo slomiti. Doma san naša jedan škrtac pun cukra u kockami, koji je mater kupila, uzeja san ga i uletija u tu brod i uvuka se ispod škafa i izija cili cukar. Bilo ga je oko 25 deki. U žurbi, kad san skočija u brod, naslonija san se na veslo i napuklo je. Mater je radi toga imala velike probleme s gospodaron brode, ne sićan se više, ali mi se čini da je to bila Napuljunova ili Tomikina brod.

Jedna moja zanimacija, koju san prakticira sâm, bilo je kalavanje udic s ljaškon po mulima. Na oko paš traine bila bi po jedna udica, takvih san ima po pe’-šest i kala bi ih u mulima, veza za brnistru da ih riba ne odnese ako zaguca, i ostavija po uru-dvi prije nego bi ih iša obaći. Gušt je bija u kalavanju udic po mulima i napetost ali ću uvatiti koga glamoča, škulju ili balavicu. Ulov bi bija obično mršav, ali barenko san ima lipu zanimaciju.

Nami, dici u Krapnu, nikad nije bilo dosadno, zabavljali smo se na stotinu načinov. Sve igračke smo sami radili, ništa nije bilo kupljeno niti je bilo za kupiti. Dica po cilomu svitu igraju na frnje. Mi smo ih sami radili. Sidilo bi nas nekoliko na zemlji (Krapan u no vrime nije bija pitunan) u krugu, svaki bi ima u ruci kamenčić iz koga je upornin klesanjen, većin kamenon ili sortićen, tribalo napraviti frnju i kad bi postala manje više okrugla, brusilo bi se je s kožon od morske maške, jedna vrsta sitnoga morskoga pasa. Imati sortić bija je luksuz. Tribalo je umiti izabrati pravi, tvrdi kamen za frnju, isto takvi veći koji je bija ka nakovanj i oni s kojin si klesa. Najgore bi bilo kad bi frnja već bila skoro dorađena pa pukne. To se često događalo. Danas dica i kad bi tila, ne mogu igrati na frnje jer je sve pitunano.

• 

Pravili smo i kola od žice, ili bi uzeli obruč od manjega suda ili kartela (drveni ili od rigete), ili bi od debljega papira ili kartuna izrizali tra- ku široku do oko pet centimetri i krajeve inkolali pljuvakon i brašnon koje bi uzeli materi kad bi misila kruh. Ove od karte i kartuna puštali smo niz Ložu po jugu i trčali za njiman. One druge, štabilije turakali smo žicon vodilicon ili bi ih rivali i vodili rukon. Po Grnju smo odili i brali krke trnovače, zagrnili ih u zemlju da se od sunca ugriju i brže zazdrijaju prije nego bi ih izili. To bi duralo dva-tri dana, odvisno od sunca. Brali smo i ili grizdulju i krpelje.

Zimi blizu raskrižja na Mugradu, di su bile tri-četiri štale, seli bimo uza zid prama suncu i čekali ali će se uvatiti koja tica u klopku koju smo pripremili. Izdubili bi malu jamicu, promjera manje od rogušve; na jednu stranu jamice bimo ukoso namistili jednu pedalj veliku kamenu tanku ploču koju su držale tri tanke šibice, naslonjene na suprotnoj strani jamice na jedan manji kamen. Cila konstrukcija je morala biti puno nestabilna, tako da se sruši ako bi je tica takla kad bi provala doći do hrane u jamici. Dok bi tako čekali i gledali tice koje su se motale okolo, palili smo „ciga-rete” koje smo radili od mišanoga zdrobljenog suhog lišća zamotanoga u kartu koja bi se našla pri ruci. Nisu baš bile Ronhill, ali gušt nije bija manji, usprkos kašljanju, a prednost in je bila da nisi moga postati ovisan.

Ka i svudi po Sredozemlju i mi smo u Krapnu sami pravili dasku (palicu) i batibalo (pendul) i igrali. Puno je bilo igar di bi strana koja je izgubila nosila na krkačami one koji bi pobidili. U jednoj bi se drugoj varijanti gubitnici (3 do 5) slegli u nizu (glava do guzice onoga isprid tebe), napravili tako konja na koga bi dobitnici u trku skočili, redon jedan za drugin i jahali dok se ne bi izvrnili i pali na zemlju. Koji bi izgubili, dikod bi morali klisiti.

Puno šoldi je moga zaraditi oni koji bi ima lipu veliku jabuku. Nju bi se stavilo na oko dva metra udaljenosti pa bi se s kovanicon od pet dinari gađalo u jabuku. Ako bi se kovanac okomito zabija u jabuku, onda je bila onoga komu je to uspilo, šta se ritko događalo. Kod svih neuspilih gađanj, novce bi pokupija vlasnik jabuke. Ili bi se promašila jabuka ili bi je kovanica samo okrnila. Gađati se moglo i kovanicami od jednoga i dva dinara, kojih je bilo puno više nego petic. Te kovanice, na kojiman je bija grb FNRJ na jednoj bandi, a na drugoj broj 5, 2 ili 1, bile su kovane od slitine cinka i olova, oksidirane, teške, sive boje, ružne. Bile su izrađene od jeftinog materijala. Koji bi pogodija, jabuka bi postala njegova i igra bi išla dalje, sve dok se jabuka ne bi počela raspadati. Kad bi nekomu, dok je jabuka bila još samo malo okrnjena, uspija pun pogodak i kovanica se zabila duboko u jabuku, štrcnija bi sok iz nje.

Pučke škole se puno ne sićan; ja san odija u Lojinu školu kod Maloga porta do veljače 1950., do polugodišća trećega razreda, kad smo se priselili na Šušak. Osin nje, jerbo je bilo puno dicev, odilo se je i u Brasku i u Mićinu školu. U svakoj od tih školi bila je vaik samo jedna prostorija u kojoj bi učiteljica ili učitelj podučavali prvaše i drugaše, trećaše i četvrtaše, koji su sidili odvojeno u grupami. Sidili smo u klupami u kojiman su valjda moj did Tomanica i moji roditelji već sidili. Bile su napravljene od masivnoga drva. Klupa u kojoj su sidila po dva bila je na podu spojena s prednjin dilon, koji je bija na vrhu najprije jedno desetak centimetri ravan, a onda je bija koso nagnjen prama đaku. Na toj kosini smo držali pravokutnu crnu pločicu od škrile po kojoj smo pisali i po potribi s malon spugon napisano brisali. Na jednoj strani bile su vodoravne crte za pisanje slov, a na drugoj kockice za pisanje brojev i računanje. Osin čitanke i libra za računanje imali smo par zadać i to je bilo skoro sve. Na kraju klupe, gori na livoj i na desnoj strani bile su tintarnice, kobaltne boje, ugrađene u klupu za svakoga đaka po jedna, u kojiman je bilo crnilo za pisati metalnin peron, koje je bilo utaknjeno u držalo. To se duperalo kad smo imali krasopis. Inače smo pisali TOZ-ovin olonkami. Gumicon smo brisali neuspile majstorije. Ispod radne površine klupe bila je još jedna skancija u koju su se mogli staviti libri ili zadaće koje se nije trenutno koristilo ili bi se stavija saket u komu smo nosili libre u školu.

Za neposluh, za nenapravljene domaće zadaće i za slične „zasluge” od učiteljov smo dobivali šibon „srdele” ili smo morali stȃti ili klečati u kan- tunu. Ujutro, prije početka nastave ili – kako smo mi govorili – škole, redari bi (po dva svaku šetemanu) odili kroz Krapan s malin zvonon da dica ne zakasnu u školu, koja je počimala u osan uri. Malo koja kuća je imala sat, a veliki araloj na Gornjoj Loži niti se je osvakle vidija niti čuja.