Str 011 Materina loza

Materina loza

Mater moje matere bila je Kate, rođena Luša, zvana Mlinarica (1886. – 1960.). Imala je tri sestre: Lucu, Anu, Jerku i brata Ivu. Samo je Luce bila starija od babe mi Kate. Babini roditelji bili su Pave Luša i žena mu Matija. Pave je umra 1949., sićan se da ga se spominjalo u vezi s pašon ovac. Uvatija je veliku starost, ima je oko 95 godin, a da mu nevista nije uskraćivala spizu, moga je žakostan poživiti još koju godinu. A možda i nebi? Pave je mora biti razuman čovik: bija bi po cili dan s ovcami u Morinju, uvik na friškomu zdraku, uz ovce, lipa priroda, ispod njega more i mir. Srića ga je pratila jerbo nije ugazija na minu, koje su Nijemci nakon kapitulacije Talijanac 1943. zakopali po Morinju. I danas se vidu tri bunkera, jedan blizu drugoga. Doma ga je čekala nervozna nevista, koja mu je odredila dijetu, pa je bilo bolje makniti se, tako je svak ima svoj mir.

Pavin otac Pere Luša ima je uz Pavu još sina Josu i ćere Šimicu i Jerku. Lušini su prvi ugradili kuće u Bilomu brigu. Po Šimici, koja se udala za Josu Jaranova, moja baba Kate i Joso Jaranov mlađi, osnivač Zlatne ribice, bili su prvi rođaci. Jednoga lita, dok su još oba bili mladi, Kate je umivala noge u moru, a Joso joj izdaleka dobaci:

- Ala, lipih nog u moje rodice!
- Gledaj ti svoje roge, a ne moje noge!

Otac moje matere Ante Čudina (1881. – 1961.) ima je brata Jakova, zvanoga Činjćo, i sestru Lucu, udanu za Franu Tanfaru Kokotu. Otac in Joso Čudina rodija se 25. 2. 1845. – po pričanju moje matere – u potleušici, koja je bila na mistu di je danas Jaranova taraca, nasuprot ulaza u kuću moga pokonjega strica Ćirila. U toj se taraci, kažu, peka i prodava kruh, a ja se sićan ka dite da bi me did Nane posla tamo s poton kupiti pivo. Prova bi onu pinu na vrhu, bila je žuka i nizašta ne bi uzeja gucalj. Joso je na pet sičnja 1873. oženija Katu Pivac (Pivčevu, Piščevu). Joso, rođen u potleušici? Kako to objasniti ako mu je otac sagradija jednu od najlipših kuć u Krapnu, lipu, veliku, kamenu kuću na Donjoj Loži, koju smo mi ka dica zvali i upantili ka „Furkinu”, jer se pomalo zaboravljalo koji je ugradija i čigova je bila.

Josin je otac, izgleda, za ono vrime (prva polovica devetnestoga vika) bija sposoban trgovac: ima je brodove (trabakule), zemlje, tri-četiri mula isprid kuće bila su njegova. Njega su zvali Nane (ovi se nadimak vuče od davnine za ovu lozu) i Konto, jer je bija bogat. Izgleda da je svoju firmu tija proširiti, pa je pozajmija novac u jednoga Furkina koji je bija oficir u k.u.k. vojski, dobrostojeć, i založija je opisanu kuću na Loži. Biznis je, izgleda, propa, iša na inkanat, i kuća je postala Furkina. Kad smo mi bili dica, u njozi je živija Joso Furkin sa ženon Jajkon, ćeron Dumicon (našon susjedon u Maratuši), sinovima Ivanon i Matulon.

Kuću je pred nekoliko godin kupija Jadran, sin moje rodice Rose, pokonjega ujca mi Ivana ćere (unuke dida Ante i babe Mlinarice). Mojoj su materi potekle suze radosnice kad joj je Jadran reka da je kupija našu starinu. Jadran živi u Melbourneu, tamo ima pogrebno poduzeće, i svako je lito u Krapnu.

Šime Curavić, koga su zvali Kaštelica i koji kad je umra nije moga stati u kȁsu jer je bija veliki, bija je jedan od tri sina moga pradida Ante (rođen 1830.) iz braka s prvon ženon Kalais Katon, sestron Matijinon (Matija je bila Pave Luša žena). Jerbo nisu imali muške dice, samo ćer Mariju (udanu za Franu Curavića Godinu), doveli su moju babu Katu Mlinaricu i dida Antu Nanina, koji su se uzeli. Moj did Nane, koji je po karakteru bija nasilan, pohlepan, gazda i gospodar, bezobziran prema svojoj dici (osin prema Franku, mlađen sinu u koga je poslin polaga sve nade, koji ga je triba doraniti), koji je volija zapovidati i ne raditi, malo prije nego je uzeja moju babu Mlinaricu, tražija je od Šime da samo njemu zamiri sve zemlje koje je ima. Išli su Šime, on i baba Kate na sud u Šibenik da in zamiri zemlje, ali je on pritija da će ići doma ako mu se sve ne zamiri. Kate je imala samo sedamnest godin i nije se mogla braniti. Nane je odma pokaza ki je gazda u kući, iako se ja babe Mlinarice, stopanice kuće, sićan s pedalj velikin, teškin, izlizanin ključen od gojza koji joj je uvik visija na kanici oko pasa. Sve je bilo zakračunano, pod ključen, da ne bi gladna čeljad sve u tren izila.

Teren na komu su Nanina, Kalebova, Ćirilova i Pikina kuća s dvoron i toron, sve je to bilo moga pradida Ante Curavića. Šimu je dopala (ili je sam ugradija) Nanina kuća (govorili smo Nanina, iako je bila Curavićeva, jerbo je Šime doveja Katu i Antu Naneta).

Kate i Ante imali su ćere Ivanicu (Vanu; 1906. – 1989.) i Lucu (1910. – 2000.), sina Ivana (1912. – 1949.), moju mater Mariju (1914. – 2014.), Antulicu (umrla kad je imala oko tri godine), Blažinku (1919. – 1990.) i sina Franu (Franka; 1922. – 2005.). Život dice Ante Nanina nije bija lagan. Roncanje i glad. Glad je bila mora koja ih je stalno pratila. Mojoj se materi u glavi od glada, uvečer kad bi ligala, sve vrtilo. Mater mi je puno puti pričala kako bi sa sestron Antulicon išla niz ulicu na Donju Ložu pa bi se fermale kraj Jankove kuće (na desnu ruku poslin Kalebovih) i Antulica bi prstićima iz zida čeprkala žbuku i stavljala je u usta. Umrla je mala, kad je baba Mlinarica bila u polju, a dite zaspalo na suncu i vitru, na jednoj rpi spržine, pa ga je „izija rožac“.

Nanina dica su i liti i zimi odili bosi. Prve postole je moja mater kupila kad je imala petnest godin i zaradila prve novce kad je trgala u Brkića bosih nog, skupa s Lucon Bakićinon, u braće Mitra i Đure Brkića. Sin jednoga od njih, Mladen, odija je smanon u gimnaziju. U školu je odila skoro uvik bosa, jedino zimi, kad bi bilo mraza, mater bi joj dala pletene vunene bičve, pa bi u njiman odila do škole i nazad. Nisu samo noge bile gole, ni za obući nije bilo šta. Bugancev je bilo na prstima ruk i nog. Njezina učiteljica Marija (imenjakinja) smilovala bi joj se i dala svoj kapot, da ne drće. Poslala bi je da ige gori na pod povr‘ razreda, di je bija stan za učitelje, da joj promiša bakalar da ne zagori (koji je učiteljica volila isti) i da se usput ugrije. Učitelji i učiteljice pregledavali su đacima ruke i noge i ako bi bili šporki, poslali bi ih na mule da se operu. Zimi bi in se smilovali i poštedili bi ih pranja u moru.

Je da je tribalo naraniti svaki dan osmero ust, ali da je did Ante bija bolji gospodar – danas bi se reklo ekonom – moglo se je preživiti uz manje patnje. Zemlje je bilo dosta, radne snage isto tako, ali... Mater priča da bi Vana, Luce, brat Ivan i ona iskopali jednu dijanicu od 1200 loz u jedan dan. Ivan bi kopa po dva reda, a one svaka po jedan. Mater nije nikad spominjala mlađu sestru Blažinku kad bi se radilo u polju. Izgleda da je od malih nog bila drugačija. Kad su jednoga dana išli Naninon gajeton rano ujutro u polje, doša je za njiman do Maloga porta i vika da se vratu nazad, jer da in on nije reka da igu u polje. Bili su gajeton deboto na po ždrila kad ih je njegov bis i id vratija u muja.

Dok bi sestre i brat Ivan u Mirinu krčali, did bi sta isprid njih „ka tuji”, gleda kako radu i zapovida, umisto da i on uzme lašun i pomore. Bija je u Braskoj slozi i odija bi u rondu ka poljar. Prije trganja bi obaša trsja, pazija da se ne krede. Teško da se je ikad u životu spotija. Ulja bi našli, pa in ga nije tribalo kupovati. U polju bi sadili i ripu, leću, malo žita, boba, graha i drugoga za zimu. Niti smokav nisu imali dosti. Kruva nije bilo svaki dan, a da se ne bi bacile, pljuhe, koje su bile na rpi pod koćeton, misile su se u tisto za ispeći kruh. Vina bi napravili po sedan mir biloga i dvadeset četiri mire crnoga, koje se je prodavalo i od toga kupovalo šta je bilo potrebito za preživiti. Jedan put je did proda oko dvi mire vina i kupija deset vrić brašna. Teta Vana i mater mi išle bi gajeton do Srime, tamo bi vadile kunjke, vozile do grada, do peškarije, prodaj ih i onda vozi natrag do Krapna. Tribalo se je noćon rano digniti da se dođe na dva vesla do Srime, izvadi kunjak i proda na vrime u gradu.

Za vaditi kunjke brod bi se usidrila na dva do pet metri dubine, žene (ritko muški) slegle bi se priko bande brode i kalale na dno na konopu karteja u komu bi bija kamen da karteja ne ispliva. Na kopišću su bila nataknjena klišća s kojiman bi se kunjka iščupala od dna i stavila u karteja. Štrunbule su se vadile iz brode na sličan način, samo se umisto kopišća s klišćima koristila duga trtiska koja je na kraju bila zarizana na slovo „v”. S tin „v” bi se pritisnila štrunbula, odvojila od dna i stavila u karteja. Sestre su odile u brigatu, najviše u Šibenčanov, ali i u bogatih Krapljanov. Mater se sića da bi odila raditi na staru Jadransku cestu, koja se oko 1930./32. gradila od Kaštela do Grebac.

Nane nije bija veliki ribar, tako da more nije igralo veliku ulogu u prehrani obitelji. Odija bi na tunju i lignje, možda je ima i vrše. Iz ranoga se ditinjstva sićan jedne tople, mirne, ugodne predvečeri (ka na sliki Ante Bergama Momina u našemu dnevnon boravku “U smiraju”) kad me je did zva da igen šnjin na lignje. Išli smo do Piketov i nazad. Bija san iznenađen jer prema dici i unucima nije inače pokaziva nikakvu ljubav.

Didova čvrsta ruka, njegovo oštinavanje kad bi se obraća svojoj dici i samovoljno vođenje obitelji nije ostalo bez posljedic. Ćere su bile odgajane da nemaju šta reći, ali u Ivanu je kuvalo. Napetost je bila velika i kad bi se did vratija napinjut iz toverne, došlo bi do teških riči i do barufe. Sićan se da je jedanput bilo kavge, prid očima mi je ujac Ivan s rasparanon krvavon bilon košuljon.

Napetost i patnja pratila ih je i noćon. Pravoga sna i odmora nije moglo biti. Spavalo se u jednoj prostoriji, možda 20 m2, u kojoj su bile dvi postelje i jedna koćeta na kavaletima sa slamaricon. Spavalo se i na podu. Na šufit se išlo po drvenima skalami (za brati masline), koje su uvik bile naslonjene uz desni zid, odma do ulaznih vrat u kuću. Gori je bilo tisno i nisko, tako da nije bilo puno koristi od šufita.

U kuću se išlo iz dvora, u komu je bija na desnu ruku u kantunu komin, po drvenima skalami prislonjenin okomito na južni zid. Kad bi padala velika kiša, dvor i konoba bi poplimali, jer su bili niži od puta isprid kuće, pa bi ih baba Mlinarica paljen paljala. Dvor je pokriven taracon nidi pred Drugi rat ili na početku rata. Doli je bila konoba, koja je imala jednu malu purtelu s rešetkami. Druga purtela je bila na drugoj strani, prama Kalebovu dvoru. Tloh konobe – u kojoj su bili sudovi s vinon, bačve, mašteli, lakomice, demejane, makine za polivati loze, kamenica s uljen, motike, naški, lašuni i lašunići, kosiri, cipovi, škipi, kopanje, sorti i mlati, duge i rigete i svakoliki alat i arganji koji su tribali za svakodnevni život – bija je od nabijene, skoro uvik vlažne ili mokre zemlje. Davalo je po vinu, ulju, češnjaku, dumideci, kvasini, po svačemu. Uvik je bija polumarak i bilo bi me strah stȃti u njoj. Iznad podesta je bila jedna jedina ponistra u kući.

Oko 1939./40. sve tri starije sestre su se udale i napustile kuću, Blažinka je 1941./42. išla u partizane na Vis. Ivan je doveja ženu, moju unju Zorku, od Curavićevih, Kurakinih. Unje Zorke otac, Jakov Curavić zvani Pišketa, oženija je Anu Luša Kucijanovu, koju su zvali Kuraka. Pišketa je bija šototajer, strada je pod moren u Poli oko 1925. kad ga je pritisnija veliki betonski blok, koji su se polagali za gradnju porta. Pišketin brat Tome Curavić isto tako se udušija kad se radija niki porat oko Dubrovnika ili Hvara. Tomina udovica priudala se za Rusa Kešićeva, Mile Rusova (na- šega susida u Maratuši) oca. Franko se s grupon mlađih Krapljanov 1941. tija pridružiti partizanima, ali su ih Talijanci uvatili kod Jelinjaka i strpali u pržun u Šibeniku, oklen je bija pribačen u zatvor u Firenci, di je osta do pada Italije 1943. Poslin rata je bija četiri godine u mornarici Titove Jugoslavije, di je u Titogradu izučija za telegrafistu.

Nidi oko 1920. moj did Nane je s Ivon Jurićen Balijon iša u Merike i vratili su se oba tačno nakon godinu dan. „Na isti dan su išli, na isti dan su se vratili.” moje su matere riči. U no vrime su čeličane u Pittsburghu tribale ornu radnu snagu, ali did Nane nije bija za rad, on je bija za zapovidati. Mojoj materi je donija jednu svilenu travežu (ili ništo sličnoga), koju je obukla za prvu pričest. Onda je u Pittsburghu bila brojna Hrvatska zajednica, imali su svoju hrvatsku crkvu svetoga Nikole u Millvaleu, u kojoj je freske (kažu da nijedna crka u Merikami nema lipše) naslika naš poznati slikar Maksimilijan Vanka.

• 

Ne pantin da se u Naninih puno odilo u crikvu ili govorilo o njoj. Naneta je smetala kuratija, onih 10 % od priroda od zemljoradnje koje je tribalo davati crikvi. Crikvi je tribalo platiti i kršćenje diteta, vinčanje i pogreb. To, a ne Pastor Aeternus bili su razlog da je Nane s Balijon, Papricon, Kočon, Čarijon i još njih nekoliko osnova Starokatoličku crkvu u Krapnu. Narod ju je zva „popova crikva“. Starokatolici nisu ništa morali davati ni plaćati svojoj crikvi. Crikva ciko uz naš vrta bila je sagrađena i posvećena 30. 6. 1929. Moja mater morala je raditi na njoj, nije imala niti petnest godin, i dobro se sića da joj je „cimenat izija prste”. Pop je bija oženjen; žena mu je morske ježe spremala za isti. Na krapljanskomu jelovniku nema do dana današnjega ježov. Crikva je 1931. imala 66 članov, nije se uspila održati ni za vrime, a kamoli poslin Drugoga rata. Odma poslin rata nova vlast ju je koristila za razne propagandne priredbe, da bi malo poslin toga počela propadati. Prije toga bacili su zvona i postavili kamenu petokraku. Ruševina je na desnu ruku, kad se iz sela ige u Mojster.

• 

Koju godinu prije gradnje te crikve, Krapljani su posadili od raskrižja povr‘ kuće tete Luce (Pišćeva ulica) do kapošanta drvored od bilih i crnih murv. Moja mater ih je ka divojčica zalivala. Danas, u lito 2016., ostala je samo još jedna jedina murva, blizu kapošanta, na livu ruku kad igeš put groblja. Ona jedva jedvice stoji na nogami. Nagrišpana, sakata i ošušena broji zadnje dane.