Str 010 Moj dolazak na svit

Moj dolazak na svit

Krapljanska su se dica svudi rađala, ne samo u Krapnu u kući, nego i u polju, u brodi, na mulu, na putu – di bi se desilo. Obabili bi ih oni koji bi bili u blizini, najviše ženske, a moglo je bome dopasti i muškoga. Tako je Ivan Gatarin obabija Vinku, ženu Kokca Mićina (Srećko Milutin), pod škafon u Gatarinoj brodi na Mirinu. Vinka je u polju napalikovala brime trave i nosila ga na glavi kad je ćutila porođajne trudove. Ženske su joj pomogle da se ukrca u brod, a Ivan je iša po nož, kojin je pririza pupak. Malu su curicu stavili u škip, u koji su sigurno stavili koju robu na koju su je položili. Ivan je upotrebija britulin za navraćanje loz.

Sekri i sekrve su tirali mlade neviste u polje, neka radu, nije bilo stati doma i čekati na porod, pa nije čudo da su se dica svudi rađala. Jerbo je moja mater bila već u godinami kad je zanila i bila kuljava smanon, moj otac se boja da ne bude komplikacij, pa je unaprid planira da mu se dite rodi u bolnici u gradu. Plan mu se ostvarija, iako mu se dite moglo roditi pod lozon na dijanici u Mitra Brkića u Dubravi ili Donjemu polju, di je moja mater odila u žurnatu trgati par dan prije moga rodjenja.

Krapljani su počimali trgati krajen osmoga na krčevima, di je zemlja tanka, s puno škril, pa se zemlja ugrije i grojze brže zazdrije nego u polju, di je zemlja deblja i vlažnija. U polju se počimalo trgati u devetomu pa do sride desetoga miseca. Prvi bi počimali oni koji su ostali bez vina jer bi sve popili.

Na sedamnest devetoga 1940., popodne, moja mater je ćutila porodiljne bolove. Govorila je sa svojon materon Katon Mlinaricon, koja je rodila sedmero dicev i nije joj tribalo puno da ukapira da je doša dan poroda. Poslali su nikoga da reče momu ocu, koji je trga u rodice Marije Godinove, pa je on iša drito na poštu, oklen su telefonirali u bolnicu, u grad da dođe bolnička auta po mater na Brodaricu. Mater su izvrgli na Brodaricu, išla je u strica Činjća, čija je kuća na livu ruku, pedeset metri prije kuće moga strica Leve, i čekala više od ure na autu, koja je došla dok je još bilo dana.

U bolnici su je svukli, okupali i pripremili za porod. Drugi dan, osamnestoga devetoga, rano ujutro, oko tri ure, rodija san se. Babica je u to vrime u bolnici bila Krapljanka Zorka Jurić Poluševa, koja je mater obabila, šta je za moju mater bilo ugodnije nego da je bila koja tuja. Izgleda da porod nije bija baš jednostavan, pa me je babica uvatila s dva prsta za obraz i potezala da izađen. Otisci prstiju bili su ka dvi trišnje; nisan bija lip s te dvi crvene maće, pa me druge dvi rodilje u sobi nisu tile gledati iz praznovirja, da se i njinjovoj dici čakod takvoga ne dogodi. Posli jedne šetemane trišnje su nestale i ja san posta, ka i svaka beba, dosta lipo dite.