Str 007 Sićanje na sridnji vik

Sićanje na sridnji vik

Roditi se u Krapnu (nema veze šta san se ja slučajno rodija u Šibeniku) nije baš ka kad dobiješ šesticu na lotu. Da mi je mater ka prvorodilja bila mlađa, sigurno bi se i ja bija rodija, a di drugo nego na otoku, di i svi moji, stari i mladi.

Veza Krapna sa sviton bila je makadamska, liti prašnjava cesta od Brodarice, priko Maloga i Velikoga Gomnjanika, Ražin i kraj ili kroz Mandalinu, do grada. Odilo se uvik na noge, a svit koji je ima živo: tovara ili maz- gu, jaha bi. Ali samo muški, ženske ritko. Odilo se po buri i jugu, po kiši i zvizdanu, kad je grmilo i sivalo, po ledu i žegi. Mi nikad nismo imali ni tovara ni mazgu. Odili smo. Druga mogućnost za doći do grada bila je pruga, koja je ujutro oko sedan uri takavala Krapan. Partivala je iz Rogoznice, priko Primošćena i dalje Zablaća, dikod i Zlarina, do grada. Popodne je brod vozija natrag, na porat bi doša oko dvi ure popodne. Krapljani bi se iskrcali, a Primošćenci i Rogozničani vozili dalje.

Na brodu, a često su to bili motorni jedrenjaci, krma je bila natkrivena, tamo je bija kapetan za temunon, kužinica i mali zahod. U štivu se kalavalo kroz jedna vratajca isprid kapetanove kabine, niz strme drvene skale di su putnici, kad bi bilo ružno vrime, sidili na bancima u štivi. Prostor nad štivon bija je višlji od kuverte, ka jedan kasun s malin ponistrami sa strane povrh bankov, pa se je moglo, malo slegnjen, stȁti na noge. Motorni jedrenjak ima je isprid jarboja i baštun.

Takve ih iman ja u sićanju. Vozili su prije, a i poslin toga i druge vrste većih brodov. Kad bi brod, dužine oko petnest dvadeset metri, akoštava uz Mali porat, bacija bi cimu na kraj, niki bi je uvatija i navuka na kolonu. Kapetan bi motoron pomalo vozija naprid, pa bi se prvo prova, a onda i krma, priljubila uz porat. Vezala bi se i krma. Svit bi se iskrca. Liti, kad je bilo kupanje, dica od dvanest-trinest godin koji su bili dobri plivači, popeli bi se na krmu broda i kad bi uvatija Veliki porat, skočili bi u more.

Kad bi pruga dolazila iz grada, skupilo bi se svita na Malomu portu. Svit je bija kuriož, pa se gledalo koji je šta kupija. Cime bi se molale i brod bi partiva, a Krapljani bi užali Primošćence iditi. Vikali bi in: „Primošćenci – gladni švenjci!” a oni bi odgovarali Krapljanima: „Eto van Luketa zikvon!” Luketa iz Burnjega Primošćena bija je oženija jednu Krapljanku, pa kad mu je rodila ćer umisto željenoga sina, istira je nazad, materi u Krapan.

Znalo se ići u grad i gajetami na četiri vesla, ili, dikod, levutima na motor. Ti brod i svakodnevna veza s gradon dava nan je osjećaj da nismo Bogu iza leđa, da smo vezani sa sviton. Kad se išlo u grad, svit se lipje oblačija (oni koji je ima): Primošćenke i Rogozničanke bi se oblačile u svoje nošnje, bile košulje i crnjele tirake za fuštan. Odilo se u likara, u apoteku kupiti lik ili „mast za gubicu”. Mater mi je jedan put znala da se strina Ćirilovica sprema u grad, pa me je poslala da joj rečen za mast. Iša san do ispod strinine tarace i zva je:

- Strinaaa, strinaaaa!!!
- Mali Tome, a šta je??
- Mater mi je rekla da joj doneseš iz grada mast za gubicu!

Često se odilo u dvokata, na sud zaradi parnic, u bikara kupiti mesa (onomu koji ne bi ima dosti novac, mesar bi uvalija više žunte i kostiju nego pupe), odilo se u tangariju; bilo ih je dvi-tri u Šibeniku u no vrime, poslin Drugoga rata. Davalo se od sunca požmarilu, od pranja, ragatavanja i ražentavanja u moru izblidilu robu tangati, obojati u neku jaču, škuriju boju. U svitliju se ne more tangati.

Kupovala se i nova roba za šiti lancune i intimele od žute i bile bumbažine, budante i košulje od fanele i pepelina, telarošu za gaće, kremeš za šudare, velud za lipe bljuze za vinčanje, štof za veštide. Kupovalo se puce i laštriku, kurdelu, jagle i batvače, konac, šuštine, sumpor, bocufit i modru galicu. Svašta se kupovalo. Gosposkiji postoli su se kupovali u Bate u Kalalargi, a siromašniji svit je kupova postole u postolarov (bilo ih je puno u gradu). Postole, kojih je poplat bija od debele gume, bile su jednostavne, seljačke i neizderive.

Mi dica smo se naručito veselili kad bi nan mater iz grada donila galetine ili štrucu biloga kruva, koga smo mi zvali „turta“.

Krapljanke su nosile u grad prodavati vino, grojze, suhe smokve, kunjke, štrunbule, ribu, ulje. One koje nisu imale tovara ili mazgu, nosile su sve na glavi. Koji je ima živo, naprtija bi na njih. Danas bi bija šokiran, ali ne i u lito 1956., kad smo stȃli u Maratuši i isprid naše kuće igrali na balun, a uz Lokvicu je prošla Kanjčevica i na glavi nosila malu kȁsu i u njoj mrtvo dite, koje joj je pri porodu, ili malo poslin, umrlo u šibenskoj bolnici. Nosila ga je iz grada do svoje kuće na Serima, blizu nas, oko sedan kilometri. Sama samcata s mrtvin diteton, sa svojon tugon i jadon. Magistrala još nije bila napravljena. Na glavu spara, a na spari kofa, demejana, karteja, vrića, saket – sve šta je tribalo nositi. Eto, i mrtvo dite u kȁsi. Nikad Krapljanke nisu nosile piz na kostima, vaik na glavi, zato su se lipo dreto držale i odile.

U Šarinu mlinicu, nasuprot stare pijace, panzara, nosilo se mliti žito. Tribalo se digniti puno rano za uvatiti red. Primošćenci bi išli iz doma prije ponoći, na mazgami bi nosili žito i u mlinici bi bili ujutro rano. Šare je ima mlin na električni pogon, još od kraja devetnestoga vika.