Str 028 Krapan – insula felix?

Krapan – insula felix?

Krapan je samo jedan, nema školja do Krapna. Bija je raj na zemlji, cili pokriven borovon šumon, dok u drugoj polovici petnestoga vika narod oko Donjega polja, Kaštela i Grebac nije mora bižati prid turskin provalami, zulumon i pljaškon. Pomalo su se naseljavali u Krapnu u stalnon sukobu s franjevcima, koji su bili vlasnici otočića i koji su u to vrime počeli s gradnjon crikve i samostana. Kroz vikove doseljava se svit iz Dalmatinske zagore, iz daleke Bosne (oko Banja Luke kažu za noseću ženu ka u Krapnu da je „kuljava“), ali možda i iz susjedne Italije, pogotovo u vrime vladanja Venecije, ka šta nika krapljanska prezimena sugeriraju. Zanimljivo je da krapljanskih prezimen, osin u Grevcima, nema ni u bližoj ni u daljoj okolici. Izuzetak su prezimena Jurić i rjeđe Čudina.

Iako su Krapljani s vrimenon postali i ribari, a kasnije i pomorci, ostali su u velikoj većini težaci, zemljoradnici. Živili su od polja, od zemlje. A ta zemlja ostala je tamo di je uvik bila: od Gandalja do Maratuše, do Morinj i Donjega polja, do Vrpoljca i Kaštela, do Žaborića, Studene, Crnjeloga bri- ga, Jesenov i Mirina, do Grebac, Konobe i Brnjače, na po puta do Trogira. Malo obradive zemlje imali su Krapljani kasnije na Oštrici i školju Obliku. Polje tuka raditi, inače nema ni ploda ni roda. A to znači dizati se ujutro rano, vaik puno prije zore, da bi se na vrime došlo do polja. Tribalo je ukrcati tovara ili mazgu u brod, cili alat za raditi, voziti po svakakvomu (ne)vrimenu do Brodarice, Kaštela, Jesenov ili Mirina, ili di je bilo najbliže doći na zemlju, a onda na noge do zemlje i tek onda bi se počelo rizati loze, jubriti, piketavati, navraćati, kopati, više puti prikopavati i mladiti, veživati, polivati, šuljati, škopiti, sumporavati, trgati. Kopanje je bilo puno naporno kad bi zemlja bila mokra, pa bi se lipila za motiku, pa je tribalo stalno s gribačen strgati tu mokru zemlju s motike. Onda bi došlo žito, bob, čentruni, cate, dinje i kako je ki šta ima. Smokve bi počele u osmomu, petroke (sv. Petar) iznimno krajen šestoga, ali ih nije bilo puno. Sve druge smokve – skradinke, crnice, krivače, lašćice, bilice – brale bi se u osmomu, zimice kasnije, u po desetoga. Sve je to tribalo ubrati, sa zemlje priniti do brode, dovesti u Krapan i iz brode u kuću. I tu nije bija posa gotov.

• 

Ne samo za oskrbu ljudi, tribalo je isto tako pripremiti mogoruša za mazge, tovare, ovce i pokoju kozu. Mogoruš se bra po školjima u kasno proliće i lito. Ženske bi išle u školja rano ujutro, prije zore i po ladu bi brale, čupale rukovet po rukovet mogoruša, i s puno spretnosti i iskustva napravile bi brime, snop promjera oko jedan metar i debeljine oko po metra. Vezale bi ga konopon i jedna uz pomoć druge digle na glavu i odnile doli di je brod bila vezana. Ako ne bi blizu bilo nikoga za pomoći, žena bi brime stavila na krug, stala niz krug, slegla se i sama digla brime na glavu. Jedna ženska mogla je za četiri ure ubrati dva-tri brimena. Moja mater je imala uvik problemov kad bi išla brati na Maslinovik. Tamo je resla nika vrsta trave uz mogoruš na koju je bila alergična: ruke bi joj deboto do lakta pocrvenile i otvarale su se male ranice. Na provi brode bilo bi pe’-šest brimen, složenih na škafu, pa se nekad ne bi ni vidilo di se drito vozi. Gledalo se sa strane i znalo di se brod nalazi. Krapljani su takoreći zatvorenima očima mogli voziti. Kad bi došli doma, mogoruš se slaga u stog i tako pripremija za zimu. Slagalo se tako da je voda od kiše tekla niz stog, a ne u stog. Stog je izgleda ka stožac visine dva do tri metra, u sredini je bija deblji šćap oko koga se mogoruš slaga. Od vrha toga šćapa visilo je niza stog četiri-pet žic s teškin kamenon na kraju, da vitar ne raznese stog. U stog je išlo dvadeset-trideset bri- men.

• 

I drva za ložiti tukalo je ubrati. Oni koji su imali puno zemlje, loz i stabal, ubrali bi na svomu panje od starih loz, izvadili guzice od starih maslin, suhe grane od smokav, maslin, bajam, skupljali suvarak, a oni koji nisu imali, ukreli bi na seljanskomu, u Oštrici i na školjima. To je bilo zabranjeno. Ćarija je bija lugar i gleda je da se ne krede. Koga bi uvatija, napravija bi mu prijavu i tribalo je platiti globu. Jerbo je narod mora preživiti, bralo se i granje. Išlo bi se popodne ili pridvečer, znalo se di i kad se Ćarija kreće. Školja su poslin Drugoga rata bila gola, osin malo trave sve bi se pobralo i posiklo. Da bi preživili, Krapljani su morali neusporedivo više lavurati, roncati nego svit koji je živija na kraju.

Otočić od 0,36 km2 bija je zapravo samo postelja. Uz kuće ili na nenaseljenon dilu u Grnju, Solinami, Pisku, ljudi su imali male vrtle u kojiman je reslo jadno zelenje, koje se i samo borilo za preživiti. Najviše je resla broskva, raščik, malo osmuklja, zelja... U Grnju je bilo i maslin, smokav, bajam. Do pred Drugi rat, i odma poslin, kad je u Krapnu živilo više od iljadu i po duš, svaki pedalj Grnja bija je lipo obrađen: nidi drače, troskota, niti travine. „U svili si moga proći kroz Grnje“, kako mi je rekla pokonja rodica Ivanica, strine Franice i strica Valentina ćer, kad smo jednom prolazili kroz Grnje.

• 

Krapan je jedinstven po svomu lipomu položaju: nije izložen otvorenomu moru, niz otočića – počev od poluotoka Oštrice, priko Velike i Male Krbele, Oblika, Mumonjka, Rakitnika, Dvanjke i Maslinovika do Zlarina – dosta ga dobro šćiti od Kulfa. Prama kraju je lipi Morinjski zaliv, a i Mirin uz Bedem je idiličan. Bedem, oko osan metri visok odbrambeni zid, prema legendi je sagrađen u dva dana i dvi noći, kako bi se narod iz okolnih sela sklonija na sigurnu stranu Oštrice pred nadolazećon turskon silon. Lipa je i uvalica između Male i Velike Oštrice, i dalje Lučica, blizu Punte, di je kapelica sv. Nikole. More oko Krapna nije duboko, pa ga se moglo dobro koristiti za ribarenje, vađenje kunjak,rvanic, štrumbul, grcev i drugih školjak.

• 

Otočić je u prosjeku puno nizak, ni metar iznad mora. Biljulja (vrulja) u Grnju je najvišlja točka, oko 1,5 metra nad moren. Zato nije bilo zime, a da Krapan za zimskoga štajuna, kod velikoga juga i punoga miseca, ne bi poplima. Velika Loža, Dolac, Pisak, Mugrad, sve bi bilo pod moren. More je ulazilo u konobe. Govorilo se da se je jedanput more spojilo na Piščevoj ulici. Odilo se u štivalami, koji ih je ima, ili bos – ako si mora. I to je bila jedna od muk s kojima je Krapan mora izaći na kraj. Za nas dicu bi to bija događaj. Nakon šta je Rus Kešićev 1960-tih godin da pitunati Krapan, visočiji je za rogušvu ili pedalj, pa je problem poplimavanja malo manji.

U no vrime nije bilo motorov, samo vesla; nije bilo auti na Brodarici, čulo bi se samo dikod revanje tovara ili arlekanje koje žene. Ako nebi bilo vitra, moglo se iz Brodarice iz svega glasa zvati nekoga u Krapnu, da dođe brodon po njega. To se znalo dogoditi pridvečer, kad bi naš svit koji je živija vanka nenadano doša doma i ne bi naletija na neku brod koja vozi u Krapan. Tako je rođak Antiša zva mater: „Tonka Ćirilovaaaaa! Tonka Ćirilovaaaaa!” dok ne bi koji na Loži čuja i reka strini Ćirilovici da joj je sin doša i da na Brodarici čeka.

U lipe prolitne ili još češće jesenske dane, kad ne bi više bilo litnje žege, more bi bilo još teplo, dani bi se pomalo kratili i noći postajale friškije, a ne bi bilo vitra, dizala bi se maglica i zavijala Krapan, sike i školja jedva vidljivon svilenon koprenon. Melankoličan ugođaj, sličan onomu koji se more ćutiti i viditi po europskim muzejima na vedutama Francesca Guardia „Venecija i laguna“.

• 

Do poslin Drugoga rata Hrbokovi i Makarini iz Doca su badiljima na biljavami vadili i salbun iz mora. Napunili bi brod raz bande i doveli salbun u Krapan ili na Brodaricu oniman koji su ga naručili. Bilo je smirujuće gledati vađenje salbuna, moglo se to raditi samo po bonaci, najčešće ujutro. Badilj (sličan velikoj motiki) na dugomu kopišću bi se pušta na dno i pomalo bi ga se treslo da usanti u salbun, a onda bi ga se pomalo i oprezno dizalo do brode vodeći računa da čin manje salbuna pade s badilja na putu do gori. Sve je bilo ka usporeni film.

Krapan se odmara i počiva tamo nidi od jedanestoga do sičnja ili najkasnije početka veljače. Onda bi počelo rizanje loz pa prvo naporno kopanje (zbijena zemlja), jubrenje, piketavanje za posaditi nove loze, povaliti prut stare loze da izreste mlada i još puno kopanja i drugoga posla oko loz dok grojze sazrije i unese se u konobu. Uvik se strahovalo od velike litnje šuše, pogotovu krč, ili od litnjih never s krupon.

Jedan od najtežih radov u polju bilo je jubrenje. Jubar – koji se činija od mogoruša, slame (kad bi u toru bilo puno mokro zaradi kiše), dropa, brabonjak i baleg – tribalo je iz torov i štal motikami i lašunima izvaditi i u kofami i škipima nositi u brod i punon brodon voziti do Šuljca (Kaštela), iskrcati jubar na kraj i čekati dok Ante Zuvanov iz Kaštela, ili niko drugi koji je ima kar, dođe, ukrcati jubar u kar, oditi za njin do zemlje, izvaditi ga iz kara, doniti do zemlje i zakopati ga pod loze. U jubru bi se još na zemlji našlo ostovine iz dropa, koja brzo ne gnjija. Kad se jubar vozija do Jesenov ili Mirina, kar bi doša do mulov i onda isti posa, ka jušto opisano na Šuljcu. Oni koji nisu mogli platiti kar, dognali bi jubar na tovaru ili mazgi u kofami ili su ih ženske nosile na glavi. Mene je ka diteta fascinira kar s konjen, ka da danas gledan niki lipi oldtimer.

Drugi veliki posa bilo bi trganje. Ne znan koliko godin san ima kad su me prvi put odveli sobon u trganje, ali se sićan da san lepija to viditi, doživiti. Tribalo se je digniti rano, po mraku, pa mi se čini da od uzbuđenja ni sân nije bija pravi. Stariji bi se pričestili sa šakon suhih smokav i rakijon i išli bi u brod. Ja bi bija ispod škafa i sluša skladno veslanje, žuborenje mora dok je ašta sikla površinu, razgovor čeljadi u brodi. Vaik se govorilo tiho, o svemu i svačemu. Uz trganje je uvik išlo dobro raspoloženje i veselje, veliko društvo. Ja san mislija najviše na to da se mogu do grla naisti grojza. To bi bila jedina prilika jer iako je u polju bilo prid trganjem puno grojza, ritko kad bi nan matere donile po koji grozdić ili ćevulju za zobati. Grojze se čuvalo za vino, da imaju stariji piti i za prodati.

To je bila tradicija u Krapnu, da se ne bere prije trganja. Mater mi je pričala kako se ujac Ivan, kad je još bija dite, naija turbijana, biloga grojza velikoga jedrog jajastog zrna i tvrde kore, pa ga je zatvorilo. Dite nije moglo srati, pa mu je mater, moja baba Mlinarica, u očajanju, nakon šta je svašta provala, jaglon pletačon, koja je bila pedalj duga, imala zub na vrhu i bila od mjedene deblje žice napravljena, pomalo iz prkna vadila ostatke neprobavljenoga grojza – sama tvrda kora od zrna. Koji nije sam prova naisti se turbijana, ne bi virova i neka ne provaje.

Puno je svita pomagalo u trganju. Koji je ima puno loz, naprtija bi na mazgu ili tovara mišine s na po zdrobljenin grojzen, a ženske su nosile u vidrima ili kofama na glavi. Odilo se gori-doli dok obično oba maštela u brodi ne bi bila puna. Više od dva nisu mogla stati u krapljanske brode. U Krapnu bi se opet sve nosilo u konobe, grojze bi se mastilo nogami, muški sa zavrnjenima gaćami povrh kolin, a ženske zagaljene.

Jedno lito smo trgali u nas, ne znan više ali u Konašnjoj ili Kranjači, vozili smo našon gajeton. Ka i obično, bez pomoći tete Vane i njezinih pastorak, Tonke i Nediljke, teško bi nan bilo trgati, brati smokve, kopati, jubriti. Mašteja se napunija, na škafu i pri krmon di je bilo mista, bilo je grojze u kofami i kartelima. Gajeta je bila puna i more je došlo pedalj do vrha bande. Dok se bralo, vitar je okrenija i počelo je puhati friško jugo. Na dva vesla i puni nismo mogli brže voziti. Ispočetka se vozilo iz Mirina uz kraj do punte male Oštrice, a onda na otvoreno put Krapna. Bote su bile sve veće, vitar se žestija i strah nas je počeja vatati... Ali ćemo uvatiti porat i muja ili...? Na glas se počelo zapomagati i moliti sv. Nikolu, zaštitnika putnika i pomorac, da bude uz nas, da nan pomore i da nas spasi. Skoro svaka brod u Krapnu u krmarici je imala sliku sv. Nikole. Došli smo do porta kad je sneveralo, šijun od vitra, jevda smo ušli u naš muja, vezali brod i utekli u kuću dok nevrime nije prošlo. Škapulali smo se!

Mi smo smokve imali u Grevcima, u Konašnjoj i Kranjači. Sezona smokav bi trajala oko misec dan. Tribalo je ići brati ih svaki drugi-treći dan da ne prizrijaju, da se ne zacilicaju. Ujutro rano se odilo brati, brodon. Obično bi stali brodon u Mirinu ili Jesenovima, iz Mirina je tribalo manje oditi. Puten bi trevili Grevčane, koje su stariji Krapljani znali, a i oni njih. Pozdravili bi se: „Faljen Isus i Marija!” a odgovor je vaik bija: „Vazda budi!” Tako se vazda pozdravljalo kad bi se svit bilo di puten trevija. Kraj Bašelovih, blizu Kranjače čulo bi se kreketanje žab iz lokve. U vrime polivanja loz u Kranjači iz te bi se lokve uzimala voda u kojoj bi se rastopila galica (CuSO4). Makina za polivanje s oko 20 litar rastopine modre galice bila je iz bakrene late, nosila se na kostima – jednon rukon se punpalo, a drugon polivale loze.

Rano ujutro popeli bimo se u smokve i s kartelićen u ruci počeli brati. M. K., mlada lipa crna cura, koju je mater zamolila da nan pomože brati smokve, brzo se popela na smokvu. Ja san još bija ispod smokve kad je čujen di mi govori: „Nemoj mi gledati ozdo!” Bi će zaboravila to jutro obući gaćice.

Jutarnji rani hladni levanat oladija bi smokve, pa bi bija gušt prvih desetak cilic staviti prvo u usta. Za cilice se tribalo otimati sa zlatnin gucima, koji su isto tako znali šta je slako! Lipo mirno bi bilo u gori povr’ nas, čuli bi se i vidili čobani ili čobanice koji bi pasli ovce, glasno ih tirali ako bi išle u šćetu, dikod bi i pivali. Mir je vlada Grebašćicon. Kod Šparadinih bi jedan često odija uz more s ostima i lovija botnice, svake po ure bi prošla jedna auta makadamskon staron ceston i stenjući pomalo lizla uz Jelinjak prama Splitu.

U žurbi bi se dogodilo da se ubere koja još ne baš zdrila smokva, pa bi iz nje kapa mlič, bili, gusti sok koji je jako srbija kad bi kapnija na kožu. Kad san bija u gimnaziji, veći i jak, nosija bi veći karteja pun smokav do brode, minjajući ramena, pa bi ga stavija i na glavu za prominu. Ako je bilo mliča, cidija se po meni, šta me je strašno srbilo, pa bi kod brode prvo skočija u more da ga se rišin. Meni je smeta, a Giottu je dobro doša da ga miša sa žumanjcen od jaj za slikati freske.

Smokve su se mećale u kofe ili kartele, donile bi se na glavi do brode i ukrcale. Ni to nije bilo lako jer muli nisu bili u najboljemu stanju, pa bi brod vaik bila svurgana s provon, vezana za kraj. Prvi koji bi uša u brod pomola bi barbetu od sidra, brod bi se potegla bliže mulu i ukrcavanje bi počelo. Kad bi se došlo u Krapan smokve je tribalo raširiti, šta je značilo svaku vazesti u ruku, prignječiti je i staviti u red na gražijolu (Holzdarren), dok se cila gražijola ne pokrije sa smokvami. To su radili svi koji su ih i brali ti dan. Dikod bi se pridružija jošte koji za pomoći. Slidila bi druga, treća, četvrta, peta gražijola, odvisno od toga koliko bi ki ima smokav. Gražijole pune friško raširenih smokav vaik je bilo lipo viditi, naručito kad su bile – a bile su – svake vrste i boje. Crnice su bile modro-ljubičaste, krivače malo krive i ka kruške smeđe, lašćice žuto-bile, skradinke zelenkaste. Iznutra su sve bile crvene. Stavljalo ih se na sunce da se čim prije osušu, drugi ili najkasnije treći dan smokve su se na gražijoli voltavale i nakon dva-tri dana bile bi suhe i spremalo ih se, pomišane s javorovin lišćen i koromačen, u kasun za zimu. Napravija bi se i koji lizak: s malo većon jaglon i špagon probile bi se probrane suhlje smokve, lipoga ovalnoga oblika i nezgnjavljene, i nanizale, nalizale ka ogrlica jedna do druge. Te liske se obično prodavalo u gradu, davalo likarima ili darivalo. Problem su bile muhe napljuvače, koje je tribalo tirati, šta ne bi uvik uspilo, pa bi zimi ili smokve s crvima.

Masline su se češale na sličan način ka i smokve. Prvo bi se počešalo malo većih, zelenih za tući (lagano bi se ih udrilo sortićen da puknu), koje bi se stavile u velike staklene posude s moren, koromačen, češnjakon, pa bi ih se kasnije ilo. Ostatak maslin bi se počeša malo kasnije, u desetomu, najkasnije početkon jedanestoga kad bi počele vatati smeđe-ljubičastu boju. Iz tih se činilo ulje u krapljanskoj uljari u drauliku. Od tih bi se zadnjih pobranih maslin izabrale one crne, prije dozdrile, skupa s oniman koje bi pale s masline i posolilo bi ih se i čekalo koji misec da zazdrijaju. Nakon šta se rodica Krstina s mužen Joson 2002. vratila iz Australije na Crljeni brig, ponudila mi je njezine tučene masline, napravljene na stari tradicionalni krapljanski način. Kad san prvu stavija u usta i zagriza, počeja mi se u glavi odmotavati film o Krapnu. Masline su imale okus Krapna. One su bile gorke, žuke, a ja san se u međuvrimenu u Njemaškoj bija navika na odgorčene talijanske, španjolske, grčke.

• 

Jerbo kapacitet krapljanske uljare, nekad vlasništvo bratovšćine sv. Lovre, nije bija dovoljan – radilo se dan i noć da se friško pobrane masline učinu – stavljalo bi ih se u maštele pune mora. More bi se svaki drugi-treći dan minjalo dok se ne dođe na red za mliti. Mazge bi pokrivenih očiju okrićale mlin, mlivene masline stavile bi se u debele vunene torbe pod draulik, di bi ih se sve više stiskalo i polivalo vrućon vodon, a ulje, koje bi plivalo na vodi, kupilo bi se. U torbami bi ostale košćice s koron i malo pupe od maslin. To smo zvali „pljuhe“ ili „pašćice“, koje bi se – ka šta san već napisa – zamisile u tisto za peći kruh, ali bi ih se i ilo, takve kakve su bile. Brašno bi se s vodon i kvason misilo u drvenoj kopanji, tisto bi se ostavilo pokriveno krpon oko po ure da uskisne, da se digne, zaprečalo bi ga se, i tako bi se na kominu pod pekon peka kruh. Komin je triba biti dobro ugrijan i morala je biti prava mira ževare. Ništa nije bilo bolje za isti od friškoga kruva, naručito kraj, obod. Matere bi nan rekle da nije dobro isti vrući kruh, jer da on pije krv. Jasno, radilo se o tomu da ga brzo ne izidemo, triba je durati bar dan-dva.

Moj je brat Ratko, prije nego je početkon 1968. napustija Jugoslaviju i iša u Francusku, radija nekoliko šetemani u uljari. Moja mater je to često spominjala i zamirala momu ocu, koji da je sina natira na ti teški posa, iako nije bija baš zdrav.