Str 017 Očeva loza

Očeva loza

Od sve rođene dice moga dida Tome (1881. – 1931.), koga su zvali Tomanica, i babe Ivanice Curavić (1881. – 1935.), rođene Gović, zvane Pika, ditinjstvo su preživila samo četiri sina: Ćiril (1903. – 1988.), Frane Ante (1907. – 1936.), Valentin (1912. – 1998.) i moj otac Bože (1919. – 2007.).

Baba Pika je „nosila 11 brimen, a rodila 12 dicev”. Prvo je rodila dvi male, blizankinje, koje ni misec dan nisu uvatile, poslin Ćirila se rodija jedan sin, umra u dobi od dvi do tri godine, poslin Frane, opet sin, umra ka dite, poslin Valentina još jedan sin koji je rano umra, i poslin Bože rodija se Stanko (1923. – 1926.). I on je rano umra. Iz iskustva mojih roditeljov znaden kako je bolno izgubiti svoje dite.

Mislin da čovika u životu ništa gorega ne more zadesiti. A kako je bilo našima starima kad su in dica često umirala? Kako su to mogli podniti? Malu, još nekršćenu dicu pokapalo se vanka groblja, mater je rekla, pod jednon maslinon. Crkva, navodno, nije dala da ih se pokapa na groblju.

Moj did Tomanica ima je sestru Matiju, koja se udala za Antu Govića Glavanova, oca moga tetka Krste, muža tete Vane. Po toj vezi su moj otac Bože i tetak Krste bili prvi rođaci (dica od brata i sestre), a nakon šta je Krste (ka udovac) oženija moju tetu Vanu, postali su još i paši. Tome i Matija bili su dica moga pradida Ante (rođen 1830.) iz drugoga braka, s Matijon (Matokon) Luša Serlinon, rođenon 1846. Ante, udovac, oženija je na devet četvrtoga 1866. šesnest godin mlađu Matoku. S prvon ženon, Kalais Katon, Ante je ima sinove Šimu (već san ga spomenija u „Materinoj lozi“), Nikolu i Josu, i ćer Ivanicu, koja je umrla prije udaje. Zasigurno se znade da je Nanina kuća dopala Šimu, Kalebova Nikolu, a Tomanicu naša (Pikina), koja je bila, izgleda,najstarija. Šta je bilo s Joson i di je završija, ne znan.

Nikola je ima dvi ćere: Lucu, koja se udala za Govića u Žaborić, i Katu, udanu za Vicu Šumera Kalebova. Izgleda da je Vice doša u laštvo Kati. Oni su imali sina Rika, koji je umra, pa je njegovu udovicu Stošu oženija mlađi mu brat Ivan, nadimkom Papalin. Od njih nije bilo potomak.

Šime je ima samo ćer Mariju, koja se udala za Franu Curavića Godinu. I oni su bili brez dicev. Šime je u svomu teštamentu napisa da ako Marija bude brez dicev, da sve imanje pripade dici polubrata Tome, Tomanice.

O pradidu Anti i prababi Matoki ništa ne znan.

Tomanica je bija dosta vezan uz crikvu, izgleda da mu je otac Ante naminija svećenički poziv, pa ga je mlada posla na otočić Badiju, odma uz grad i otok Korčulu, u franjevačko sjemenište. Otac Bože je govorija da je did Tome lipo piva. Nažalost, to od njega nisan naslidija. Fratar nije posta jerbo mu je umra otac i tribalo je raditi. Zadnjih godin života se ukrca na vanpor i bija fogišta u kaldaji. Teški posa u kaldaji, pȏt i vitar, upropastili su mu zdravlje, pa je rano umra.

Jerbo je did Tome bija pravi kršćanin, nikad nije beštima, suprotno od krapljanske užance. Niti „‚enti Iruda!“ najbezazlenija krapljanska beštima, ni mu je nikad prišla priko ust. Jedino bi zna reči „jebenti svilu”. Slavenstvo, vira i glagoljica su mu sigurno puno značili, jerbo zašto je dȃ svomu prvorođenomu sinu – proti adeta – ime Ćiril, a ne Ante, po svomu ocu?

U sedmomu misecu 1965. proveja san dvi šetemane na Badiji, di nas je jedan Francuz instruira o suđenju u ragbiju. U to vrime san studira i igra ragbi za „Ljubljanu“. Spava san u franjevačkom samostanu, di i moj did Tome. Komunistička vlast je u ono vrime prisvojila veliki dija Badije i izgradila male sportske terene za mladež. Izgleda da je danas Badija cila vraćena franjevcima.

• 

U našoj kući u Krapnu proveja san prvih devet i po godin svoga života. Bila je na jednu vodu, brez dimljaka (jerbo nije bilo komina), kiša bi se slivala od levanta na tremuntanu. Istočni zid kuće bija je visok ka i zid kuće do nas, u kojoj je sta Gašper Bergam sa ženon Jerkon, koju su svi zvali Surka, njezinon materon Opunton, Gašperovon materon Kuson i četvero lipe dice: sin Jerko, ćere Dane (udala se u Vrpoljac), Krstina (udala se u Bosnu i poginila u automobilskoj nesrići) i Nediljka, koja je živila s familijon na Brodarici i isto tako rano umrla. Sin Jerko je bija u zbjegu u Egiptu u El Shattu, tamo je mlad umra i pokopan. Naši su s Gašperovon familijon bili u dobru: Surka je mojoj materi bila krizmena kuma, a njezin brat, Opuntin sin, bija je u Merikami, pa bi sla brašna. Surka bi mojoj materi i ocu dala brašna za umisiti kruh, a mater bi ih ukrcala u našu gajetu kad se odilo u polje. Jedni drugima su bili pri ruci i niko nikomu nije nikad ni „vraže” reka.

• 

Do Opuntinih na levanat bila je Jerka Krivina, koje muž je isto iša u Merike i zaboravija ženu i ćer Zorku u Krapnu. Zorka se udala za Ivu Curavića, brata moga tetka Stanka. Ive i Zorka imali su dvi ćere i sina Ljubu, koji je bija moj vršnjak. Ive je bija u JNA pa se obitelj pedesetih preselila u Polu. Ljubo je sa svojon familijon završija u Švedskoj, di mu i danas živi sin Danijel Curović.

Svi krapljanski oficiri dozvolili su ili, bolje reći, nisu se pretpostavljenima usudili suprostaviti, da in se prezime promini u Curović. Ti Curovići su nami Curavićima zagorčali život, jer šibenske ustanove i administracija ni dan-danas ne pravu razliku između „a” i „o”.

Dalje na levanat živili su Stipan Tudin i brat mu Frane sa svojima familijami. Nanina kuća, naša, Opuntina i Krivina držale su se jedna druge (tzv. kuće u nizu), ali svaka po svoje sagrađena. Tudina je bila malo odvojena.

Odma s ulice ulazilo se u našu kuću; bila su jedna dvokrilna stara vrata, desno krilo se otvaralo, a livo po potribi. Na livu ruku od tih vrat na ulici bija je jedan veći kamen, grubo isklesan, prislonjen uza zid na komu se sidilo, ali je tribalo štakod staviti pod guzicu jerbo je žulja. Nasuprot naše i kuć naših konšij, na drugoj strani ulice bija je jedan niski, široki suhozid, a iza njega vrtli i pogled na Mirkinu kuću, Mugrad, Soline i školja. Kuća je bila tri i po za četiri metra. Zemljana konoba, koja nije imala nikakvu purtelu, bila je malo niža od ulice, pa je bija isti problem kod velikih kiš ka u Naninih. Tribalo je paljati. U konobi, na livu ruku od ulaza stala je mala kamenica, pokrivena drvenin zaklopcen koji je bija dotraja, pa bi se manji miš provuka i pâ u ulje. Nikomu ne bi palo na pamet zato proliti tih dvadesetak litar ulja i ostati bez njega. Oklen novci za kupiti novo? Miš bi se izvadija, bacija, a ulje se dalje duperalo. Mišaric je u svakoj kući bilo bar dvi, ali je mišev bilo puno više. Ni maške nisu šnjiman mogle izaći na kraj. Niti po metra od ulaza bile su ugrađene, ciko uza zid do Opuntinih, strme drvene skale po kojiman se odilo gori na pod. Nisu imale nikakve ograde, ka šta je u Krapnu bija običaj. Gori navrh skal je u podu bija otvor, da se moglo stupiti na nj. Ti otvor se noćon zatvara drvenin pokrovon, koji smo zvali „kotorata“. Ona je bila s dvi oćete na jednoj uzdužnoj strani pričvršćena za pod i po danu najčešće prislonjena uza zid, ka otvorena, na pod položena vrata. Noćon je kotorata bila zatvorena, da ne bi koji kad bi iša pišati u vrčinu (pot de chambre), u snu zaševelja pa pâ niza skale. Vrčine su stale ispod postelj. Dica su padala niza skale, pa može i to biti jedan od razlogov zašto je babi Piki umrlo toliko dicev. Mater je govorila da je i moj brat Ratko pâ niza skale i da je to bija uzrok za njegovu tešku i dugotrajnu bolest, koja mu je na kraju skončala život.

Kuća je imala jednu ponistru na oštar, prama Mugradu, na istomu mistu di je i sadašnja, samo je bila puno manja. Druga manja ponistra je bila na tremuntanu i kroz nju se moglo, šta smo i radili, izaći na Naninu taracu. Razlika u visini bila je po metra. Na zidu prama buri bila su jedna zaziđana vrata kroz koja se u vrime pradida Ante odilo u Kalebovu kuću. Kad smo mi stâli u kući, desno od veće ponistre stala je jedna drvena postelja za dvi prsone, s izrezbarenin drvenin okruglin ukrasima, po tri: na strani od glave i od nog. Ti ukrasi su bili tokareni, pa ih se moglo zavidavati i odvidavati, šta je meni činilo veliko zadovoljstvo. Spavalo se s glavon na oštar, a nogami na buru. Livo od ponistre uza zid i do kotorate bilo je mista da je moga stati jedan manji odmar. Ispod nog od te lipe postelje bija je jedan mali banak, do banka mali sto na komu se ilo, i na drugoj bandi stola kasun sa suhin smokvami na komu se isto sidilo ka na banku. Sto je bija u jednoj crti s ponistricon, koja je gledala na Naninu taracu. Druga postelja je bila navrh skal uz burnji zid i uza zid do Opuntinih. Prije san reka da je glava bila na oštar, a noge na buru. Ali u posteljami nikad nije spavalo samo dvoje, tako da je praksa bila drugačija – dvi glave gori, dvi doli!

Eto, tako je „raskošno“ izgledala ta naša kuća. Triba spomeniti da su kupe bile dotrajale i nike razbijene, pa je tribalo, kad bi padala jača kiša, držati lunbrelu, vrčinu ili pot da ne smoči postelju, odmar ili kasun sa smokvami.

• 

„Grijanje” je radilo samo zimi: mater bi donila u peki iz kužinice ževare i stavila bi peku na trinoge. Ponistre, podovi, vrata, sve je to bilo slabo napravljeno i dotrajalo, svudi je bija propuh, pa je to „grijanje” bilo samo za dušu. Već bi na putu ulicon od kužinice u našemu dvoru do kuće, ževara izgubila snagu. Između našega dvora s kužinicon i toron bila je Nanina kuća. Uvečer, po mraku, svitlo u kući bija je tub sa stinjon na petrolj, često i šćeriga, kojon se, po potribi, odilo po kući i konobi.

Kad je moj pradid Ante ostavlja svojoj dici kuće i zemlju, Tomanicu je dopa i dija na tremuntana od Naninih. Tute je on dȃ svomu najstarijemu sinu Ćirilu da sagradi kuću, a to šta je ostalo između Ćirila i Naninih, dopalo je na kraju oca mi Božu. To je bija naš dvor, s malon kužinicon od pituna nasrid dvora, na desnu ruku. Malo dalje, prema Kalebovima, bija je tor u komu smo držali dvi ovce, koje smo tribali zbog vune i jubra. Tor je bija i jedna vrsta zahoda, kad je tribalo. Između kužinice i tora bila su drva za komin i mogoruš za blago. U kužinici je bija otvoreni komin, na komu se kuvalo i peklo kruh. Kuvalo se na trinogami ili bi bronzin visija na ganjču od komoštar.

Ćirilo, najstariji sin, prvi se oženija, s Tonkon Tanfaron (1911. – 1996.), od Šupinih. Oni su jedno vrime živili skupa s Pikon, Tomanicon i ostala tri sina. Toliko svita u maloj kućici nije bilo za izdržati, pa je Ćirilo s Tonkon iša na fȉt.

Drugi sin Frane Ante oženija je Franicu, ćer jedinicu u Popete, kojoj je iša u laštvo. Popeta je pekla kruh za druge i prodavala ga je. Franica je bila jedinica u matere i dobrostojeća. Ona se poslin smrti Frane, koga su zvali Runje (jer je bija runjav), udala za Franu Milutina Vulina, Borina, Grgina i Tonkina oca. Frane je bija rođen 1902., ka i brat mu blizanac Vice. Franica je bila rođena na 13. 9. 1913.

Valentin, rođen i umra na Valentinovo, koga su zvali Levo, oženija je Franicu Jurić Poluševu (1919. – 1994.). I on je iša u laštvo kod punice. Levo se oženija oko 1935.; otac Tomanica je bija već četiri godine mrtav, a mater Pika mu je možda još bila živa.

Poslin smrti babe Pike – mater mi je govorila da je umrla od jetike – moj otac je osta sam u kući, ima je petnest godin. Brat Levo i nevista Franica su najviše gledali na nj. Po oporuci babe Pike Levu pripadaju 3/8 imetka, isto ka i Božu, ali samo pod uvjeton da pazi na njega, inače samo 2/8. Još nisu imali dicev; iša bi šnjiman u polje, i ja bi u njih dikod prispava u njinjovoj velikoj kući. Ta kuća je, ako se je usporedi s našon, bila palača. Doli je bila velika konoba, na dva poda su bile po dvi komore i gori veliki šufit s kominon, di se kuvalo i ilo. Imali su i taracu s gusternon. Franičina mater Ivanica imala je samo nju i još jednu ćer, Cvitanovicu. U kući je bilo veliko, široko, svitlo stepenište s pašamanon i drvenin skalami, koje su uvik malo škripale kad se odilo na šufit.

Ćirilo i Frane imali su svoje familje s po dvoje dice i nisu se puno brinili o Boži. Oba su ronili. Stariji je nabavija ronilačku makinu, unajmija bi brod i radija je na svoju ruku. Frane je, izgleda, počeja roniti s Dolfovima. Poslin su Ćirilo i Frane zajedno kupili novu makinu, ali se valjda nisu mogli dogovoriti ali oditi na spuge ili graditi porte, pa je Ćirilo odlučija prodati tu novu makinu, a nije tija Frani prodati svoj dija, koji ga je tija kupiti. Novcen od te prodane nove makine Frane je kupija jednu stariju.

Godina je 1936. Frane se sprema na spuge. Prije nego su partili, isprovavali su makinu u Jaranovoj taraci (nasuprot Ćirilove kuće). Pumpa nije bila u dobromu stanju, pucala je maniga, dotrajala guma za dovod zdraka ronilcu. Krpali su je i lipili, ali – kako će se malo zatin viditi – katastrofa je bila neizbježna. Rođak mi je Tome, po pričanju svoga oca Leve, reka da su obe neviste, Tonka i Franica, kroz ključanicu od vrat tarace gledale kako isprovaju makinu i da su odvraćale Franu da ige roniti. Frane je izgleda bija Draufgänger i odlučija je riskirati. Išli su prama doli, do Kurbe u Kornatima. Tamo je bilo puno lipih spug. Frane se na prvi devetoga 1936. kala, kad mu je pukla maniga – ne pod moren, nego blizu pumpe. Zalipili su je i opet se kala u more. Maniga je opet pukla, ali sad u moru, i više se živ nije diga. Digli su ga brzo do levuta, pomoći mu više nije bilo. Cili je nateka, napuha se, nisu ga mogli svući iz veštida, nego su morali nožima rizati veštid, a lȋton sići mjedenu glavu. Reljinon lađon su se uputili put Krapna. U sumrak su došli pod Grnje i nisu se usudili doći na porat s Franon, koji je mrtav počiva na provi. Strah ih je bilo reakcije svita i sada već udovice, strine mi. Drugi dan izjutra došli su na porat; Paško Grbinov je upravo krpa budele i vidija je mrtvo tilo Franino. Na lađi je bija i moj stric Ćirilo. U Popetinoj se kući skupilo puno ženskoga svita; kukanju i naricanju nije bilo kraja. Pod težinon svita popustija je bišavi pod u kući, pa su neke žene pale u konobu.

Tomaničina dica nisu bila mrtva puhala. Siromaštvo i nagon za opstati natirali su ih da se bore za život, a naručito Božu. Tri starija brata krenili su puno lakše u obiteljski život nego najmlađi, moj otac Bože. Šnjin se sudbina ružno poigrala. Kad je ima jedanest godin umra mu je otac, a u petnestoj i mater. Duga borba za goli život ga je čekala.

Ćirilo je ugradija, još dok mu je otac bija živ (ili malo poslin), lipu kuću na pod: gori su bile dvi komore, mali ulaz ka hodnik, kužina s gusternon, u gusterni je bila vaik angulja (koja bi izila sve živo šta bi se stvorilo ili palo u gusternu), taraca donja i gornja, mali zahod i prostrano podkrovlje. Doli je bila konoba. U konobi je bila ronilačka oprema i alat, koji triba svaka težaška kuća. Bilo je puno tunj; u ono vrime nije bilo pela (najlona), nego su tunje bile od strun konjskog repa ili traine. Strune su bile vezane jedna na drugu.

Stricu san bija zavidan jer su u jednoj kamenici u ulju vazda imali sira. Smanon su bili vaik dobri. Strina Tonka me puno volila, igrala se smanon i jedan put me je na suhozidu isprid naše kuće toliko škakljala da san skoro pâ u afan. S rođakon Antišon bi odija na knjezice i mladike na siku od Piska prama Krbelami. Na tunji bi bile tri do četiri udice i skoro uvik bi bile pune te ribe. Ljaška su bile žive guje, koje bi dan-dva prije nego smo išli na tunju, vadili u mulima i stavljali ih žive u važ, skupa s muljen da se ne osušu i krepaju.

Kako se moj otac probija kroz život poslin materine smrti pa do ženidbe, malo znaden. Otac je o tomu vrimenu malo govorija, puno toga je bija i zaboravija. Malo su mu pomagala braća i neviste Tonka i Franica, malo rodice Batala i Marija Godinova, malo konšije Nanini i Surkini. Frane Šoldov, Batalin muž, odvoija se od braće, pa je svojon traton radija za se. Stȃli su ispod Volta, odma na početku kad se od mora ige gori. Batala je puno volila moga oca (bili su dica od oca Tomanice i sestre Matije), posebno kad je osta siroče. Zvali su ga uvik na njinjovu tratu.

Zanimljivo je da je moj otac, kad je ima niti petnaest godin, skupa s materon posadija boriće u Maratuši. Danas in ima priko osandeset godin i malo ih je ostalo. Je li već onda ima neku slutnju ili san o gradnji kuće?