Str 009 Vinčanje

Vinčanje

Na trinest sičnja 1940. bila su dva pira u Krapnu. Uzeli su se moj otac i moja mater. Drugi par bili su Marija Kilina i Šime Vedrin. Ne znan kakvi je bija životni put Marije Kiline i Šime Vedrina, ali početak i predigra za oba su para bili nesvakidašnji.

Koju šetemanu prije vinčanja moja mater je s Marijon Kilinon našon gajeton išla u Oštricu brati drva za ložiti. Krapljanke bi vaik, neodvisno od toga ali su brale mogoruš za blago ili drva za ložiti, napravile brime i nosile ga na glavi do brode, do mula, do kuće – doklen je tribalo. Dok su one dvi u gori brale i sikle drva, uz našu brod je sta Šime Vedrin svojon gajeton i sakrija se ispod škafa. Kad je Marija Kilina s brimenon na glavi došla do naše gajete, skočija je, uvatija Mariju, koja je bacila brime, i potega je u svoju brod i šnjon put Krapna.

To je bija jedan od načinov kako se odvede divojka. Mogla je isto tako proći u Krapnu ulicon kraj njegove kuće, on bi sta atento pa bi je potega unutra i bila bi gotova, odvedena, ka šta se često radilo. Ta pravila igre su u no vrime vridila i divojka je bila gotova, ki kaparana.

Inače, i u Krapnu je bilo prave mladenačke ljubavi koja bi svršila piron i brakon jerbo bi i jedni i drugi roditelji bili upoznati i dogovorili sve šta bi bilo potrebito. Dogodilo bi se da bi više momak volilo istu curu ili više divojak koga lipoga silenoga mladića, pa bi oni koji bi ostali praznih ruk, rovarili, spletkarili i lagali svašta da omrazu zaljubljene.

Moji roditelji nisu se uzeli jer su bili zatreskani jedan u drugoga. Mojoj materi nije se bilo lako – ka ni njezinin sestrami – udati. Bile su četiri ćere i dva sina u Ante Nanina, pa su svi mogući prosci znali da neće biti ni velike dote ni žitka. Moj otac gleda je za imućnijima divojkami, ali on je bija siromah bez oca i matere i samo s okrpanin gaćami na goloj guzici, pa je bija bez izgleda. Pita je i udovicu svoga brata Frane, koji se udušija kad je ronija spuge, strinu Franicu Popetinu, ali ni ona nije pristala ići za njega. Moja mater i otac su bili konšije, kuća do kuće, kroz malu se ponistru iz očeve kuće moglo kalati na Naninu taracu. Dok je moja baba Pika bila živa (umrla na 20. 8. 1935.), moja mater bi joj pomagala tribiti zelje, ofregati drveni pod, davati blagu i prajcu isti, kad bi Pika išla u polje. Uvik joj je bila pri ruci, dobro su se razumile.

Vrime za udaju je prolazilo mojoj materi, još malo pa bi napunila dvadeset i šestu godinu, šta je onda značilo – stara cura. Bože je ima više vrimena, ali mu se, izgleda, nije više živilo samomu, pa je pita Mariju i ona je išla za nj.

Pir je bija na trinest sičnja 1940. Padala je nemila kiša i okrenilo je na ledenu buru. Lipi početak. Niz kupe na kućami voda se smrzavala u čavle koji su visili s krovov. Ne znan šta je moj otac obuka za pir; mater nije imala nikakvu zimsku robu, nego litnju bljuzu, plet i lagani fuštan. Nadrćala se je. Otac je kupija tele (čudo za no vrime kad je vladala glad i neimašćina) i materin ga je stric Jakov, zvani Činjćo (Nanetov brat), u Naninu dvoru ispeka za svatove. Ne sićan se da su mi roditelji pričali da su bili i prid ontaron, ali mi je teško virovati da nisu. Poslin ručka, s bandiron i jabukon nataknjenon na kopišću, išli su na Gornju Ložu, koja je zaštićenija od bure nego Donja, di su došli i svatovi drugoga pira, pa se balalo, pivalo i veselilo do mraka. Mater nije bila od velikoga balanja („Bože moj, malo san trapala”), dok su Ćirilo i Bože bili neumorni kolovođe. Kumovi mojiman na vinčanju bili su Pere Jurić Polušev, Vice Bačelić Banatin (Ljubičin otac) i Lalo Bačelić. Mater mi je rekla da su kumovi darovali tri prstena, od kojih se jedan vraća prvomu kumu koji se ženi ili mu se sin ženi ili ćer udaje.